Vuna se pere u aparatu pod imenom lavijatan. Sastoji se od otvarača, nekoliko kada i sušare. Vuna se prvo otvara tako što se pramenovi kidaju, zatim se u prvoj kadi potapa u vodu temperature 60 do 70 stepeni, gde odstoji deset do petnaest minuta. Posle potapanja ceđenjem prelazi u drugu kadu u kojoj je rastvorena masna soda i šampon, a ovde se pere okretanjem vune uz pomoć vila. Ceđenjem se prebacuje u sledeću kadu gde se vuna ispira, ponovo cedi i uvodi u sušaru. Osušena vuna mora da zadrži 17 procenata vlage i 0,5 odsto masnoće. Tako oprana vuna se balira. Najbolje je skladištiti u jutanim četvrtastim džakovima, poznatim i kao slamarice.

Kada je u pitanju klasiranje vune to pre svega zavisi od same rase ovaca, što bolja rasa to bolja vuna. Drugi način klasiranja je u zavisnosti od toga da li je vuna od jagnjeta, šilježeda, ovce ili ovna i sve se posebno odvaja. Samo ošišano runo ima četiri klase u zavisnosti sa kog dela tela životinje je skinuto, pa se deli na: rauno sa leđa i bokova, butine, vrata i slabine, donji deo slabina i ispod butina i glava, noge, donji deo stomaka. Odmah posle šišanja vuna se odvaja i tako odvojena pakuje. Od sirovog neopranog runa u proseku se dobija oko 50 odsto vune. Klasa se dobija sortiranjem, odnosno deklaracijom na kojoj mora da piše rasa ovce, obeležava se ime vlasnika, stočara, sa kog dela ovce je vuna, godina striže.

Bala po JUS-u ne bi smela da bude lakša od 100 kilograma, a svaku treba etiketirati. Vuna mora da se balira, najbolje na jednom mestu, a količinski najmanje pet tona.