Kako biti dobar kozar

Dugo su koze smatrane za „sirotinjske krave“ i za vrstu domaćih životinja kojoj nije potrebna skoro nikakva pažnja, a naročito na ekonomski održiv,  ili smišljeni odgajivački rad. Ova stara izreka, nažalost još uvek važi u brojnim siromašnim delovima sveta,  gde koze predstavljaju najvažniju vrstu domaćih životinja za proizvodnju mleka. Međutim, ako se njihovom odgajivanju pristupi na zootehnički pravilan način, ako se obezbede odgajivački dobri uslovi, tada gajenje koza kroz pravilno ophođenje, može da bude i više nego zahvalno. Poslednjih decenija kozarstvo postaje zastupljenije u stočarski  najrazvijenim zemljama sveta.

Krajem XX veka,  skoro 25% ukupne svetske proizvodnje kozjeg mleka,  proizvedeno je u ekonomski razvijenim zemljama, iako se u njima gaji svega oko 5% od ukupne populacije koza. S druge strane,  najveći broj koza i dalje se gaji u zemljama Afrike i Azije. Prema podacima Organizacije za poljoprivredu i hranu Ujedinjenih nacija iz 2007. godine, u svetu se gaji oko 850 miliona koza, pri čemu se od tog broja oko 29% gaji u Africi i oko 64% u Aziji.

Treba napomenuti da je ukupan broj koza na svetu u periodu od 1986. do 2007. godine skoro dupliran, tj. od oko 497 miliona koliko ih je bilo 1986. godine,  broj koza je porastao na oko 850 miliona 2007. Industrijalizacija poljoprivrede, ovu vrste domaćih životinja bacila je na margine. U većini evropskih zemalja kozarstvo je sporedna grana stočarstva.

Što se tiče naše zemlje, i pored toga što situacija sa gajenjem koza još uvek nije najpovoljnija poslednjih nekoliko decenija, a naročito u poslednje dve, sve se veći broj farmera i odgajivača odlučuje za ovu vrstu domaćih životinja, što se najbolje može uočiti o broju izlagača na sajmovima i izložbama koza.

Koze se u svetu gaje u vrlo različitim uslovima, koji se kreću od krajnje ekstenzivnih do vrlo intezivnih. Svaki od njih ima prednosti, ali i brojne nedostatke u pogledu zaštite dobrobiti ovih vrsta životinja, takođe tip objekta, geografski položaj i organizacija tehničko-stočarakog aspekta mogu doprineti različitim manama ili prednostima određenog sistema gajenja. U pojedinim aspektima farmske životinje se ne tretiraju kao va osećajna bića. Takođe se farmske životinje  gaje u strogo definisanim,  visoko-organizovanim fabričkim uslovima, uz maksimalnu uštedu prostora, a i obezbeđivanja uglavnom najosnovnijih zahteva po pitanju mikroklimatskih uslova.

Od momenta domestikacije značaj i gajenje koza su povezani sa različitim zahtevima čoveka i društva u celini. Ove životinje su pretrpele različite promene u smislu proizvodnje mleka i mesa, obilka trupa, legla i sezone parenja. Zahtevi čoveka i društva imali su brojne uticaje na dobrobit koza. Dobrobit farmskih životinja je veoma značajno pitanje za konzumente, odgajivače, veterinarske stručnjake, inženjere stočarstva, vladine i nevladine organizacije, kao kriterijum za obezbeđenje prihvatljivih standarda i uslova proizvodnje hrane. Briga o životinjama, odnosno zaštita dobrobiti životinja u savremenom društvu zauzima značajno mesto. Često se ističe da se stepen civilizovanosti jednog društva, ogleda u načinu na koji ono tretira životinje. Za sve učesnike u lancu zaštite dobrobiti životinja naglašava se moralna dužnost kao najpreča. Skoro svi ljudi smatraju da je uzrokovanje namerne i nepotrebne patnje kod životinja neetično. U okviru nacionalnih i međunarodnih strategija i razvojnih programa, briga o dobrobiti doprinosi unapređenju tehnologije proizvodnje hrane, poboljšanju zdravlja, uslova života i transporta životinja, kao i svrsishodnom korišćenju resursa sredine. Od zdravstvenih poremećaja kod životinja nastaju najčešće tehnopatije, odnosno povrede životinja prouzrokovane greškama u procesu držanja, odnosno reprodukcije životinje, kao uskraćivanjem potreba u ponašanju, a koje se ispoljavaju kao fizikopatije (bolesti i povrede) i etopatije (poremećaji u ponašanju).

Iako je nešto otpornija od drugih vrsta preživara, i koze zahtevaju odgovarajuću negu, koja pre svega obuhvata negu kože, papaka i vimena.

Nega kože ima veliki značaj za optimalnu proizvodnju, jer je koza kao biološka vrsta veoma čista životinja. Osnovna nega kože kod koza obuhvata često i redovno četkanje kojim se sa dlake skidaju gruba nečistoća i prljavština, sprečava razvoj parazita i smanjuje mogućnost kontaminacije mleka patogenima.

Ilustracija: koze sa izložbe u Novom Sadu
Ilustracija: koze sa izložbe u Novom Sadu, foto: Svetlana Kovačević

Nega papaka je naročito važna kod stajskog načina držanja i gajenja koza. Osnovna nega papaka sastoji se u čišćenju i obrezivanju za šta su potrebni posebni noževi. Koze je neophodno navići na obrezivanje još od ranog uzrasta. U cilju izbegavanja razlika u dužini papaka i evenualne pojave šepavosti, obrezivanje je neophodno istovremeno uraditi na sve četiri noge. Papke koza koje se leti izvode na pašu uglavnom nije potrebno obrezivati, jer se pri kretanju i hodanjem dovoljno troše.

S obzirom da je proizvodnja mleka kod koza primarna, nega vimena zauzima posebno mesto. Bez obzira na to da li se muža obavlja mašinskim ili ručnim putem, neophodno je da vime uvek bude čisto , jer se samo na taj način može dobiti higijenski i bakteriološki ispravno mleko , kao i zdravo vime bez straha od pojave mastitisa i drugih procesa. Pre muže potrebno je vime oprati  toplom vodom (40-50°C),  u koju se može rastvoriti neko sredstvo za dezinfekciju,   ili obrisati čistom vlažnom krpom. Vime se suši brisanjem suvom i čistom krpom. Na početku muže potrebno je prve mlazeve  izmusti u poseban sud, jer su obično kontaminirani nepoželjnim mikroorganizmima. Pravilnom higijenom vimena,  ne samo da se postiže bolji kvalitet mleka, već se i vime održava zdravim i potpuno funkcionalnim (Krajinović, Savić 2006).

 

Autor: Msc Dragomir Vujić

Izvor: Domaćinska kuća

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *