Adnan Hadžiagović, živi u Švedskoj i tri godine se bavi pčelarstvom. Na proleće 2019. godine kupio je 5 društava buckfast pčela i neophodnu opremu. Sve u paketu je  kupio od jednog starijeg bračnog para koji se bavio pčelarstvom više od 50 godina i hteli su da prestanu sa pčelarenjem. Uz 5 društava dobio  je  kutije, ramove, podnjače i krovove za oko 15-kak društava kao i automatsku vrcalicu za 6 ramova, sto za otkrivanje poklopaca i još mnogo toga.  Upisao je  kurs i sedeo u školskoj klupi tri sata nedeljno.

Većina hobi pčelara u Švedskoj koristi ramove ”låg normal LN”, u prevodu niski normalni, dimenzija 366 X 222 mm. Pun ram meda je težak oko 2,3 kg. Adnanovi  ramovi su takozvani Norveški koji su 35 mm viši od LN i u njih staje oko 2,8 kg meda. Košnice su uglavnom izolovane, sendvič konstrukcije šperploča spolja i iznutra,  a u sredini stiropor. U poslednje vreme mnogi pčelari u Švedskoj koriste košnice od tvrdog stiropora uglavnom zbog manje težine i nešto niže cene.

Izolovane košnice se koriste zbog niskih temperatura tokom  zime. Živa u termometru zna da se spusti i ispod -20 stepeni. Takodje leti štite od visokih temperatura tako da je pčelama lakše da održavaju idealnu temperaturu u košnici. Ja za medište koristim obične ne izolovane košnice.

Buckfast Bees je veštačka vrsta koju je stvorio brat Adam iz opatije Buckfast u Engleskoj (otuda i ime). Stvaranje ove pasmine trajalo je oko 70 godina. 1915. godine, brat Adam je došao u ovu opatiju i počeo tamo raditi, na pčelinjaku manastira. Bilo je teško za pčele. Tih godina su jako patili od trahealne rakete – izumrli su u rojevima. Zato je brat Adam odlučio da stvori novu vrstu koja bi mogla izdržati bolesti, koju bi karakterisala mirnost i odlična produktivnost.

“U Švedskoj moraju da se prijave GPS koordinate gde imate pčele, prvenstveno radi sprečavanja širenja bolesti. Ako neki pčelar u blizini prijavi bolest (nekoliko bolesti su obavezne da se prijave) onda inspektori obiđu sve pčelare u blizini da utvrde da se zaraza nije proširila, ističe Hadžiagović, i dodaje:

,, Ja pčelarim stacionarno i ne pomeram nigde pčele. U Švedskoj u junu sunce izlazi u 2 ujutru,  a zalazi u 10 uveče,  tako da pčele imaju mnogo duži radni dan nego kod nas. Živim na selu 20-ak kilometara od grada, i moje pčele imaju veliki izbor kada je paša u pitanju. U blizini je šuma puna borovnica, brusnica, šumskih jagoda i divljh malina, a tu su i livade, voćnjaci i vrtovi oko kuća. Takođe ima i jedno malo jezerce okruženom malom močvarom desetak metara od njih”.

Društva pregleda jednom sedmično, kako su ih učili na kursu.

“ Prilikom prvog samostalnog pregleda  jednu maticu sam izgubio ili zgnječio, ne znam šta se tačno desilo. Pošto na proleće nema matica da se kupi spao sam na 4 produktivna društva,  dok je ono peto zakasnilo sa razvojem jedno mesec dana. Ipak kada sam na kraju sve sabrao dobio sam 245 kg meda te prve sezone, skoro 50 kg po društvu! Iste sezone sam napravio tri roja, jedan roj prodao, a zazimio 7 društava, priča naš sagovornik.

Sedmični pregled društava se sastoji u tome da se prebroje ramovi sa leglom, da se vidi matica, ili da se vide jaja stara jedan dan, da se iseče deo trutovskog rama, da se vidi da li je vreme za proširenje, koliko ima meda, i da li ima nekih znakova da se sprema rojenje. I sve se naravno zapisuje.

“U mom regionu ima dosta varoe, tako da se odstranjivanjem trutovskog legla smanjuje broj ovih parazita. Za one koji ne znaju (a sigurno svi znaju), trutovski ram je ram bez satne osnove gde pčele prave krupnije ćelije, podeljen na 2 ili 3 dela i seče se najstariji deo. Jednom sedmično,  ako je ram podeljen na 3 dela,  a jednom u 10 dana, ako je podeljen na 2 dela. To što odsečem odnesem komšijama koji drže kokoške a za njih su trutovske larve prava poslastica a ja ponekad dobijem i neko jaje u zamenu. Na jesen kada se pčele zazime natopi se truleks krpa određenom količinom mravlje kiseline i stavi u dno košnice nekoliko dana dok ne ispari protiv varoe. Neki pčelari ponavljaju ovaj postupak još jednom,  ali ja nemam puno varoe i mislim da ne treba uznemiravati pčele bez razloga. Negde u decembru, ili januaru kada nema legla i kada je temperatura preko nule pčele se poprskaju 3,2% rastvorom oksalne kiseline.

 

“U 2019.   promenio  sam sve matice. Matice sam kupio kod jednog lokalnog pčelara,  koji svake druge godine kupuje matice sa garantovanim poreklom koje koštaju preko 3.000 Eura. On ih pari na izolovanom mestu i prodaje njihove ćerke za oko 70-100 eura u zavisnosti kada, koliko matica kupuješ i kako plaćaš. Jedno mi društvo nije prihvatilo njegovu maticu, nazvao sam ga i on mi je doneo drugu besplatno.

Na proleće 2020. su mi sva društva tako reći eksplodirala. U dvorištu imam 5 stabala (ili velikih žbunova) vrbe ive. Kada se u rano proleće velike rese vrbe ive otvore, pune polena, krošnje su prepune pčela. Posle vrbe ive dolaze barske vrbe koje rastu u močvari oko jezerca gde su mi pčele. Zatim voće, onda maslačak, poljsko cveće, detelina i tako dalje do jeseni kada unose medne kapi sa lišća drveća. Obično zazimim pčele pre nego nakupe previše vresa jer ako ima previše vresa med  je toliko gust da ne može da se vrca.

Interesantno je da prvi komšija ima krušku staru 15-ak godina, i uvek mu je slabo rađala, u šali mi je jednom rekao da mu je rekord bio 10 krušaka jedne godine. Poslednje dve godine od kada držim pčele,  grane na krušci se skoro lome od težine. I ostali komšije se hvale da im jabuke, džanarike, maline i ostalo voće puno više radjaju otkada sam počeo sa pčelarstvom.

“Iako su se mnogi lokalni pčelari žalili da je 2020. bila loša godina ja sam imao 650 kg meda sa 7 društava, u proseku nešto preko 90 kg po društvu. Jedan mi je kolega pčelar pričao da je njegov rekord 135 kg po društvu! Prošle godine sam napravio i negde oko pola litra 30% propolisa i napravio još 5 društava. Zazimio sam 9 društava i sva su hvala bogu živa, priča naš sagovornik.”

Sav med prodaje direktno potrošačima, ne prodaje nakupcima jer slabo plaćaju,  a i neće sa stave njegovu etiketu. Najviše prodaje kolegama na poslu, kupuju i komšije, poznanici, nekada stavi i oglas.  Na tegle i kantice lepi etikete sa svojim imenom koje naručuje od pčelarskog udruženja. Da bi se kvalifikovalo za etikete,  udruženju pčelara mora svake druge godine da im se  dostavi tegla meda,  koju ocenjuju i ako ispunjava sve njihove kriterijume odobre izdavanje njihovih etiketa. Sama etiketa je u Švedkoj poznata i garancija je kvaliteta. Ipak je 650 kg meda puno i zbog količine meda koju nisam prodao planiram da se ove godine vratim na 5 društava.

Za sada toliko. Medno!