Berba, transport i čuvanje plodova trešanja

Ilustracija: plodovi trešnje, foto: Domaćinska kuća
Ilustracija: plodovi trešnje, foto: Domaćinska kuća

Plodovi trešnje ne dozrevaju posle berbe kao neko drugo voće (jabuka, kruška), čime oni spadaju u neklimakterično voće čiju berbu valja obaviti kada su blizu pune zrelosti. Danas se u proizvodnji u trešnjicima upražnjava čitav niz preparata za konfekcioniranje izgleda i kvaliteta plodova, uglavnom u vidu preventivne primene folijarnih đubriva u 2. delu zrenja plodova (npr. đubriva na bazi kalcijuma za čvrstinu i sprečavanje pucanja pokožice, sa većim sadržajem kalijuma-za bolju obojenost i kvalitet i za dugotrajnije čuvanje, đubriva na bazi aminokiselina koje daju elastičnost i sjaj pokožici, tj. azotna đubriva koja odlažu zrenje plodovima), čime se direktno utiče na početak, tok i kvalitet berbe.
Proizvođači često namerno žure sa berbom, naročito kod ranih sorti pošto je trešnja među prvim sezonskim voćem. Posledice ranije izvedene berbe su da se dobija manja količina plodova koji su lošijeg kvaliteta jer nikada ne dobiju svoj karakteristični ukus, manji je sadržaj šećera, prisutno je odsustvo karakteristične arome i privlačne, sjajne boje pokožice, a ranije ubrani plodovi se i brže smežuravaju. Upravo zbog toga, sorte kasnijeg vremena zrenja nikako ne treba brati pre optimalne (konzumne) zrelosti koja podrazumeva prisustvo svih organoleptičkih osobina sorte (privlačan izged, krupnoća plodova i sortno specifična nijansa boje pokožice).

Ilustracija: trešnje na prodaju, foto: Domaćinska kuća

Određivanje momenta berbe zasniva se na vizuelnom uočavanju promene boje pokožice i dostizanjem određenog (sortno tipičnog) stepena slasti samih plodova. Boja pokožice je pouzdaniji znak zrelosti i njoj treba dati prednost prilikom određivanja stepena zrelosti plodova, pošto je slast tj. količina suve materije u soku podložna izvesnom kolebanju usled vremenskih prilika, lokacije zasada, visine prinosa i veličine ploda. U razvijenim zemljama za izvođenje berbe u upotrebi su tzv. tablice boja za svaku od sorti u proizvodnji.

Plodovi trešanja sa tamnom bojom pokožice (Burlat, Karmen, Germersdorfska) prelaze iz svetlocrvene u tamnocrvenu (mahogoni) boju pri zrenju, a u potpunoj zrelosti-u potpuno crnu boju. Pri tome se ovakva obojenost ispoljava na svim plodovima, bez obzira na njihov položaj u kruni (osvetljeni na periferiji ili zasenjeni u unutrašljosti krune). Kod ove grupe sorti trešanja preporuka je da se s berbom otpočne kada boja dostigne nijansu svetlog mahagonija. Kod sorti sa šarenom bojom pokožice (Napoleonova, Imperator Frensis, Vega) samo je osunčana strana ploda jače obojena. Stoga se kod njih, kao i kod sorti sa žutim plodom kao znak zrelosti uzima osnovna boja pokožice, koja pri zrenju ploda prelazi iz zelenkaste u žutu, a pri punoj zrelosti-u zlatnožutu.

Pomološke studije vezane za kvalitet plodova trešnje u okolini Beograda pokazale su velika variranja u pogledu sadržaja rastvorljive suve materije i šećera, kako u pogledu sortimenta, tako i u pogledu različitog vremena zrenja plodova gajenih sorti.

S obzirom da je raspon zrenja plodova trešnje u Srbiji razvučen na oko 6 nedelja, generalno se može zaključiti da ranije sorte nakupljaju nešto manje šećera u plodovima od poznih sorti. Od ovog pravila postoje odstupanja. Primera radi, najprisutnija rana sorta trešnje, Burlatova, spada u red ranih sorti koje se odlikuju neuobičajeno kvalitetnim plodom (nakupljaju više šećera i ima izbalansiraniji odnos ukupnih šećera i kiselina što ih čini ukusnijim u odnosu na plodove sorti sličnog vremena zrenja) koji nije sklon pucanju pokožice, pa je ovo i najplaćenija roba na tržištu sveže stone trešnje u Grockoj.

Različit je uticaj prostih šećera, kako u pogledu njihove vrednosti indeksa slasti ili tzv. jačine primarnog ukusa (fruktoza-1,7; glukoza-0,8; saharoza-1,0), tako i u njihovom prometu u metabolizmu pa i tehnologiji prerade i konzervisanja plodova trešnje (glukoza-grožđani šećer se u velikim količinama obrazuje u biljnim tkivima putem fotosinteze i najrašireniji je oblik šećera u prirodi; fruktoza-voćni šećer je manje zastupljena u prirodi i fermentacijom daje etil-alkohol).
Berba trešanja zahteva savestan rad i punu koncentarciju berača, pa ne čudi zašto ova tehnološka operacija obuhvata čak 60 % godišnjih troškova u trešnjicima ekstenzivnog tipa, koji još uvek dominiraju u Grockoj. Stoga pažnja mora da se usredsredi s jedne strane na ujednačenost plodova (po zrelosti, izgledu, bez prisustva trulih i štećenih plodova), a s druge strane na neoštećivanje majskih kitica koje su i biće glavni nosioci roda na stablima trešnje u zasadima ekstenzivnog tipa. Ovo je vrlo značajno, jer su plodovi zbijeni na uzanom prostoru majskih buketića, na čijem je vrhu smešten kratki mladar koji produžuje majsku kiticu za sl. godinu i koga u berbi treba sačuvati neoštećenim. Neiskusni berači često berući više plodova odjednom oštete ove mladare, što otežava dalju berbu plodova sa kitice i uništava rodno drvo za donošenje roda sledeće godine.

Plodovi trešnje za stonu upotrebu beru se obavezno sa peteljkom koja mora biti neoštećena i izrazito zelene boje. Oštećena peteljka brzo potamni i vizuelno se lako uočava, pa je kao takva neuslovna pojava u gajbici. Isto važi i za plodove trešnje koji su osetljiva roba, pa se s njima mora pažljivo manipulisati prilikom smeštanja u ambalažu kako bi se izbegle mehaničke povrede i u boji.

Zbog svega navedenog, učinak radnika u berbi stone trešnje je mali i kreće se u opsegu 40-60 kg/dnevno, što predstavlja najmanji učinak u berbi plodova kontinentalnog voća gajenog na našim prostorima. Ovo je naročito izraženo kod visokih stabala, gde ima puno gubitka vremena berača u praznim hodovima (prenos i prenošenje merdevina, penjanje i spuštanje sa njih do ambalaže, itd.), pa je jedan od imperativa u današnjem trešnjarstvu kako dobiti trešnjike sa krunom na dohvat ruke, u kojima se primenjuje puna agro- i pomotehnika, i u kojima se gaje rodne, krupnoplodne sorte sa dugom peteljkom koja se lako otkida sa rodnih grančica.

Povezano