Na porodičnoj farmi u Bačkoj Palanci, gde se o kravama ne govori u brojkama već po imenima, odrasta i profesionalno sazreva Sofija Plavšić (24). Njena priča spaja tradiciju, savremeno stočarstvo i novu generaciju mladih poljoprivrednika koji znaju da budu i proizvođači i komunikatori.
Porodica Plavšić već tri decenije gradi farmu zasnovanu na mlečnom govedarstvu. Danas broje oko 450 grla, od čega je polovina muznih krava, dok ostatak čine mlađe kategorije. Proizvode isključivo sirovo mleko koje plasiraju Somboledu. Na farmi su zastupljena samo ženska grla – muška telad se prodaju, dok se ženska zadržavaju za širenje stada ili prodaju kao junice starije od 12 meseci.
U svakodnevni rad uključeni su svi članovi porodice: otac Mita, majka Maja, sestra Staša, brat Spasoje i Sofija. Svako ima jasno definisana zaduženja, a zajednički imenitelj je – odgovornost.
„Farma me je školovala“, kaže Sofija. „Finansirala je naše obrazovanje, hobije, proslave – sve.“ Ipak, kao tinejdžerka se opirala tom životu. Prelomni trenutak bila je krava Maša. Vezanost za nju otvorila je vrata dubljem interesovanju – Sofija je naučila genetiku celog stada, počela da brine o teladi i danas kaže da su joj „sve krave mezimice“.
Tokom studija radila je kao konobarica, želeći da rastereti roditelje. Radna disciplina i vaspitanje stečeno na farmi brzo su je doveli do napredovanja. Ipak, što je duže bila odsutna, to su joj krave i svakodnevni rad na farmi više nedostajali. Počela je da preuzima sve više obaveza, živeći paralelno u dva grada.
Na društvenim mrežama poznata je kao Mother of Cows, gde sama snima i deli sadržaje iz svakodnevice stočarskog života. Kroz taj kanal upoznala je brojne mlade ljude sa sličnim putem i postala članica udruženja „Poljoprivrednici nove generacije“. Podrška kolega i pratilaca, kaže, jasno joj pokazuje kojim putem treba da ide – jer dva posla u dva grada nisu dugoročno rešenje.
Pored stočarstva, porodica se bavi i ratarstvom. Najveći deo proizvodnje namenjen je ishrani životinja: kukuruz (za silažu i zrno), soja, ječam, pšenica i lucerka. Sofijina želja je da se u potpunosti vrati kući, položi za traktor i, uz oca i brata, savlada i ratarske poslove.
„Ne želim da se završi ono što su moji roditelji gradili 30 godina“, poručuje. „Ovo je priča koja može da traje – uz ljubav, volju, podršku i slogu.“
Za Sofiju Plavšić krave nisu „sredstvo proizvodnje“. One su Drvce, Zaza, Paja, Milana, Senka, Maša, Marija, Živana – i još mnoge druge. Upravo u toj ličnoj vezi između čoveka i životinje leži snaga njene priče, ali i slika nove generacije poljoprivrednika koja ostaje na selu jer to želi – a ne zato što mora.
