Srbija će nastaviti da vraća u srpske ruke ne samo mlekare već i uljare i šećerane koje su prodate u vreme bivše vlasti, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ističući za list Politika da su sve mlekare i vodoizvorišta u Srbiji prodati između 2003. i 2007. godine. Niko od nas nikada nije učestvovao u prodaji bilo kakvih državnih mlekara ili bilo čega sličnog – rekao je Vučić novinarima u Trebinju na pitanje da prokomentariše to što ga na društvenim mrežama i u pojedinim medijima optužuju da je prodao kompaniju „Imlek” Sorosu i da Srbija zato uvozi veštačko mleko. Vučić je rekao da su u vreme bivše vlasti prodate i sve uljare, skoro sve sojare i najveći deo šećerana, kao i da je gotovo celu konditorsku industriju, osim subotičkog „Pionira”.
– Mi ćemo sad polako to da vraćamo. I deo uljara, deo šećerana i deo svega drugog vraćaćemo u srpske ruke – istakao je Vučić ne precizirajući na koje kompanije konkretno misli.
Inače, prodaja „Imleka”, koja se pominje, bila je jedna od prvih privatizacija u Srbiji. Ovu mlekaru je, kroz model interne dokapitalizacije, kupio investicioni fond „Salford” 2003. godine. Posle niza „preprodaja” najznačajniji domaći proizvođač mleka u Srbiji u ruke domaćih privrednika definitivno se vratio u novembru prošle godine, kada su kompaniju kupila dvojica domaćih preduzetnika, Andrej Jovanović i Bojan Radun, a očekuje se da će proces transakcije biti završen u prvom kvartalu ove godine.
Kada je reč o ostalim preduzećima iz sektora prehrambene i prerađivačke industrije, neke od tih transakcija našle su se i na čuvenoj listi 24 spornih privatizacija. Recimo, ne konkretno prodaja nekih najvažnijih domaćih fabrika za preradu šećerne repe (za koje je 2002. bio raspisan međunarodni tender), već je sporan bio uvoz i izvoz šećera koji je bio povezan sa nekim od tih privatizacija.
I sam inicijalni proces privatizacije jednog od najvećih proizvođača mineralne vode, bezalkoholnih i energetskih pića u Srbiji – kompanije „Knjaz Miloš” bio je pun kontroverzi. Posebno tokom 2004. godine zbog velikog broja konkurenata i odjeka u javnosti kada je u trci pobedio tada gotovo nepoznati fond „FPP Balkan limitid”, a ubrzo potom kupac upravljanje kompanijom poverava „Salfordu” ili „Denjub fuds grupi”. U međuvremenu „Knjaz Miloš” ponovo je promenio vlasnika.
U mnogim od tih ranih privatizacija većih ili manjih fabrika u sektoru hrane šansu su dobile kompanije iz regiona, posebno iz Slovenije i Hrvatske – u slučaju recimo našeg najvažnijeg konditora. Tako je „Droga Kolinska” postala vlasnik „Soko Štarka” 2005. godine, da bi zatim celu grupu, uključujući i „Soko štark”, 2010. kupila hrvatska „Atlantik grupa”. Istovremeno, mnogo puta, posebno tih godina, najveći srpski igrači u ovom sektoru žalili su se da upravo te dve države blokiraju njihov proboj na ova tržišta.
Svakako, model preuzimanja i vraćanja kompanija iz sektora proizvodnje i prodaje hrane iz stranog u domaće vlasništvo (pa i posredno u ruke država) postaje sve aktuelniji poslednjih godina i u Evropi. Prehrambena sigurnost posle pandemije i rata u Ukrajini i sve izraženijih trgovinskih barijera postaju glavna politička pitanja za većinu zemalja.
Najaktuelnija je, recimo, najava Poljske da bi mogla da preuzme poslovanje francuskog trgovca „Karfur” u toj zemlji, koji navodno nije zadovoljan rezultatima. Pred kraj prošle godine poljsko Ministarstvo poljoprivrede preporučilo je da se dozvoli da nacionalna grupa za hranu „KGS” preuzme poslovanje ovog poznatog trgovca. Mediji podsećaju da je ta grupa formirana 2002. godine spajanjem raznih državnih kompanija u poljoprivrednom sektoru, a najpoznatija je po proizvodnji šećera. „Karfur” upravlja sa oko 750 prodavnica u Poljskoj, uključujući 90 hipermarketa, 150 supermarketa, 500 manjih prodavnica i 40 tržnih centara, a glavni motiv države za ovu transakciju jeste osvajanje polica za domaće poljoprivrednike i proizvođače hrane.
