Iz sela Bistrica, u opštini Petrovac na Mlavi, dolazi inspirativna priča o spoju poljoprivrede, tradicije i turizma. Gorica Marinković, vlasnica ruralnog turističkog domaćinstva u vodeničarskom kraju, svojim gostima nudi autentično iskustvo – smeštaj, domaću kuhinju i proizvode samlevene na vodenici.
Domaćinstvo se nalazi na samom ulazu u Bistricu (50 metara od glavnog puta), garantuje mir i užitak u prirodi, ali pruža i veličanstveni pogled na obronke Homoljskih planina.
Etno selo Bistrica pored svoje lepote je takođe i selo sa najviše očuvanih i funkcionalnih vodenica nastalih u toku 19. i sredine 20. veka (dostupan muzej na otvorenom), ali i selo Dragutina Tomaševića – čoveka sa dva srca, prvog srpskog učesnika Olimpijskih igara (dostupna spomen soba sa ličnim predmetima Dragutina Tomaševića).
Njeno domaćinstvo raspolaže apartmanom za smeštaj do pet osoba, ali i etno-objektom u kojem organizuje ručkove, večere i doručke za planinare, penzionere, udruženja, preduzetnike i druge organizovane grupe.
Bistrica je poznata po vodenicama – ima ih devet, od kojih je osam i dalje u funkciji. Brašno koje Gorica koristi melje se isključivo na vodenici, na tradicionalan način, čime se čuva nutritivna vrednost žitarica i autentičan ukus.
Posebno se ponosi starom sortom kukuruza „osmak“, autohtonom vrstom ovog kraja, za koju je osvojila veliku zlatnu medalju za kvalitet i ukus. Od tog kukuruza priprema kačamak i proju, dok od brašna crne pšenice pravi čuvene „vodeničarske palačinke“, koje su postale svojevrsni desert njenog domaćinstva.
„To nije brašno iz kese. Razlika se odmah oseti – i u ukusu i u kvalitetu“, ističe Gorica, naglašavajući da tradicionalno mleveno brašno sporije podiže nivo šećera u krvi i zadržava prirodne hranljive vrednosti.
Njeno domaćinstvo registrovano je kao poljoprivredno gazdinstvo, a obrađuje oko pet hektara zemlje. Ostvaruje pravo na državne subvencije po hektaru, kao i podsticaje za gorivo, seme i đubrivo, što, kako kaže, značajno znači u održavanju proizvodnje.
Konkursom Ministarstva turizma dobila je i sredstva za rekonstrukciju dodatnog objekta u turističke svrhe u iznosu od dva miliona dinara, ali je bila primorana da ih vrati zbog administrativnih i infrastrukturnih uslova koje nije mogla da ispuni.
„U selima su ti uslovi često teško ostvarivi, ali ne odustajem“, poručuje ona.
Proizvode prodaje u okviru svog domaćinstva, ali i na brojnim sajmovima i vinskim manifestacijama, gde brašno postiže zapaženu prodaju.
„Ljudi dođu na degustaciju vina, a onda ponesu i brašno. Kada jednom probaju kačamak od vodeničkog kukuruza, vraćaju se ponovo“, kaže Gorica.
Osim priznanja za kvalitet kukuruza, Gorica je učestvovala i u kulinarskim takmičenjima posvećenim tradicionalnoj kuhinji svog kraja, gde je takođe osvojila nagrade.
Njena priča pokazuje da ruralni turizam može biti snažan oslonac očuvanju tradicije, starih sorti i načina proizvodnje hrane. U vremenu kada se sve više ceni autentičnost i povratak prirodi, domaćinstvo Gorice Marinković predstavlja primer kako se nasleđe može pretvoriti u održiv i prepoznatljiv brend Homolja.
