Obuka ptičara, bez obzira na njihovo poreklo i namenu, ima, u suštini, zajednički imenitelj a to je – praktični lov.

Ptičari se koriste, pre svega, za pronalaženje i pokazivanje žive divljači u lovištu, ali nije retkost da dobro dresiran ptičar zna da pronađe i donese lovcu ranjenu ili ustreljenu pernatu divljač, po čemu su i dobili svoje zajedničko ime.

Ptičare čini nekoliko desetina rasa. Ipak, osnovna podela ptičara je na engleske i kontinentalne. Zbog razlika u stilu i načinu rada i utakmice u radu ovih pasa podeljene su na one za engleske i one za kontinentalne ptičare. Uspeh u lovu, međutim, zavisiće, u velikoj meri, i od toga da li smo prethodno izabrali pravu rasu za tip terena na kojem želimo da lovimo. Šta to znači?

Engleski ptičari (poenteri i seteri), na primer, imaju širok radijus kretanja, pretražuju terene punim galopom i najbolje rezultate imaju na otvorenim poljima sa nižom vegetacijom. S druge strane, na terenima sa bujnom vegetacijom, na kojima ima žbunja, bara ili su brdoviti, bolje rezultate u lovu postižu kontinentalni ptičari, odnosno epanjel breton, nemački kratkodlaki ptičar, nemački oštrodlaki ptičar, mađarska vižla… jer oni ovaj teren pretražuju užim radijusom kretanja od engleskih ptičara. Ove kontinentalne rase, osim što bolje rade na težim terenima imaju i stalan kontakt sa vodičem, uglavnom su odlični aporteri i, što je takođe važno, dobro podnose različite vremenske uslove.

Dakle, u zavisnosti od toga šta želimo i gde želimo da lovimo, zavisiće i konkretna obuka svakog lovačkog psa.