Brojne rase današnjih pasa nastale su dugom selekcijom nekadašnjih ovčarskih i pastirskih pasa.

Nemački ovčar, puli, border koli, bernski planinski pas, flandrijski govedar, belgijski ovčar, holandski ovčar, rotvajler, škotski ovčar, bradati koli, bobtejl, komondor, brieški ovčar ili naš šarplaninac i danas se koriste za zaštitu, čuvanje i vođenje stada, vraćanje izgubljenih grla, odbijanje napada, lopova i divljih zveri.

U razvijenom svetu nisu retkost ni takmičenja u ovčarenju tih pasa. No, kako to pas vodi stado? Od trenutka kada je pripitomljen, pas je najpre bio čovekov pomoćnik u lovu. Kasnije, stočarstvo doživljava ekspanziju ali stada vođena na ispašu po planinskim pašnjacima, dolinama i stepama bila su sve više idealan plen divljim zverima i lopovima. Tada dolaze do izražaja i druge sposobnosti psa, među kojima je čovek posebno uočio i onu njegovu urođenu osobinu a to je – čuvanje. Kako je čovek bez problema obučavao psa za lov, počeo je i sa njegovom obukom čuvanja stada, da odbija napade lopova i divljih zveri. –

Pretpostavlja se da su se prvi pastirski psi pojavili kod nomadskih plemena u Aziji pre više hiljada godina. Posredstvom Feničana oni su stigli u Evropu gde su ukrštani sa autohtonim rasama kada su stvoreni dalji preci današnjih ovčarskih i pastirskih pasa. Prema nekim izvorima prvi pastirski psi bili su krupnog rasta, visoki, snažni, duge dlake, vrlo hrabri i oštri, uvek spremni za bespoštednu borbu sa napadačem. Prvi pastirski psi su bili svetlih boja ili najčešće beli i to zato da bi se razlikovali od zveri i da bi bili uočljivi noću – piše Ivan Lukić, poznati srpski kinolog i odgajivač nemačkih ovčara. Po njemu, prvu selekciju tih pasa počeli su stari Rimljani koji su ih, zatim, još više proširili po ondašnjem starom svetu.

Obukom i radom sa tim psima došlo se do savršenstva, kako u čuvanju i odbrani stada tako i u pronalaženju i vraćanju izgubljenih grla u stado. – Obuka pastirskih i ovčarskih pasa se uglavnom obavlja imitiranjem. Obuka šteneta počinje u periodu između šestog i osmog meseca života, uz starijeg i već iskusnog psa. Za nekoliko meseci i ono će postati dobar „radnik“, odnosno dobar ovčarski pas. Osim u stadu ovaj pas može održavati red i među ostalim domaćim životinjama (guske, patke, kokoške, svinje) pritom ih ne napadajući i ne daveći ih – tvrdi Lukić. Zanimljivo je napomenuti da je taj instinkt ovčarskih pasa da „održavaju red u stadu“, u stvari, nasleđen iz vremena kada su svi domaći psi bili vukovi. Naime, kada se analizira sistem ovčarenja današnjih ovčarskih pasa jasno se vidi da je on gotovo istovetan onom koji, u lovu na krupnu divljač, koristi svaki čopor vukova. Kako?

Predvođeni svojim vođom, vukovi opkoljavaju žrtvu, presreću je i navode tamo gde je čekaju, u zasedi, najjači pripadnici čopora. Taj sistem lova, zapisan u njihovom genetskom kodu, sačuvali su i ovčarski psi s tom razlikom što oni ne ubijaju već samo usmeravaju, vode i, naravno, čuvaju stado ovaca na način koji im odredio njihov vođa čopora, u ovom slučaju – pastir stada. Tajna, što se pri samom vođenju stada ovaca ovčarski psi toliko kreću i trče oko njega, gore-dole, jeste u tome da samo dva ovčarska ili samo jedan pas radi sve ono što je, u divljini radio- ceo čopor vukova. Dakle, imitiranjem rada i fingiranjem celog čopora današnji ovčarski psi i uspevaju da tako uspešno i bez greške vode svoje stado.