Ruzmarin je grmolika biljka, koja potiče iz mediteranskih krajeva. Za gajenje se mogu koristiti suvi tereni na južnim padinama sa što više svetlosti. U periodu do početka cvetanja traži nešto više vlage, a kasnije podnosi jake i dugotrajne suše. Zahteva humusna ili peskovito ilovasta zemljišta neutralne reakcije. Može se gajiti i na lakšim, plitkim i krečnim zemljištima. Kao kod većine višegodišnjih biljaka vegetacija kreće krajem marta, kada temperature porastu iznad 15 – 20 °C. U tom periodu je osetljiv na mrazeve i dešava se da mlade biljke i novije grančice izmrznu već i na -5 °C. U toku zime, u periodu mirovanja nadzemni delovi izdržavaju mraz do -20°C.

Prilikom gajenja ruzmarina biraju se najbolji žbunovi sa najboljim kvalitetom etarskog ulja. Razmnožava se semenom, deljenjem bokora ili reznicama. Za uzgoj ruzmarina treba iskoristiti parcele koje nisu najpogodnije za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, pošto ostaje na istom mestu više od deset godina. Svojim jakim korenom dobro vezuje zemljište i može se koristiti za nagnute terene, podložne eroziji. Ne zahteva posebnu negu, tako da je idealna biljka za organsku proizvodnju. Kako se gaji na istom mestu i do 10 godina, ne može da uđe u sastav ni jednog plodoreda. Najpogodniji predusevi su svi oni koji ostavljaju nezakorovljena zemljišta.  Prilikom zasnivanja plantaže o pripremi zemljišta treba razmišljati u godini preduseva. Bez obzira koji je predusev, preporučuje se duboka obrada zemljišta 30 – 40 cm i te godine se maksimalno vodi računa o redovnom uništavanju korova. Ako je predusev strno žito ili rana okopavina odmah posle žetve se zemljište plitko obradi na 15 – 20 cm. Predsetvena priprema se obavlja ili u jesen ili u proleće, što zavisi od načina razmnožavanja i vremena setve (sadnje). Na velikim nagibima, gde je nemoguća mašinska obrada,u jesen se kopaju jame, napune smešom stajnjaka i zemlje i ostave do momenta sadnje. U zasadima ruzmarina se svake 3 – 4 godine obavlja duboka obrada.

Prilikom zasnivanja zasada u zemljište se pre osnovne obrade unosi 35 – 50 t/ha stajnjaka i istovremeno 70 – 80 kg/ha P2O5 i 100 – 120 kg/ha K2O. Posle setve ili sadnje unosi se 70 – 80 kg/ha N koji pospešuje bolji razvoj i bokorenje. U ostalim godinama gajenja dodaje se (zavisno od plodnosti zemljišta) 60 – 100 kg/ha N, 50 – 60 kg/ha P2O5 i 80 – 120 kg/ha K2O i to fosfor, kalijum i 1/3 azota pre jesenje obrade a ostatak azota kroz prihranu. U godinama intenzivne proizvodnje poželjno je i đubrenje stajnjakom svakih 4 – 5 godina, pre duboke obrade, da bi se održala plodnost zemljišta. Razmnožava se na više načina: generativno – proizvodnja rasada u hladnim lejama i vegetativno – deljenje bokora, zelenim i zrelim reznicama i položnicama. Ako se proizvodi rasad za veće zasade, setva semena se obavlja na većim površinama, sa razmakom redova 15 – 20 cm, na dubini do 1,5 cm i vrši se nega dok ne stasa za rasađivanje. Ako su iznikle biljke suviše guste proređuju se na 5 – 10 cm.
Primenjuje se da bi se izbegli veliki radovi i samim tim pojeftinila proizvodnja. Zasadi se u 3 – 4 godini, u oktobru – novembru, seku se na 8 – 10 cm od zemlje i dobro zagrnu. Na proleće, nakon što prorastu mladi izdanaci, izvrši se još 1 – 2 zagrtanja. Mladi izdanci se ožile do jeseni, kada se odgrću i skidaju sa matične biljke. Ovakvim načinom proizvodnjom sadnica obezbeđuju se po kvalitetu identične biljke, ali se moraju još godinu dana posebno negovati, dok ne porastu za rasađivanje. Na manjim površinama najjednostavnije je ašovom preseći busen na više delova i rasaditi direktno na novo mesto. Za skidanje reznica najpogodnije su biljke stare 4 – 5 godina. Na standardni način pripremljene reznice zabadaju se u pesak, na rastojanju 6 – 10 x 2 – 3 cm i dubinu 4 – 5 cm. Nakon zalivanja treba ih zaseniti da bi se što bolje ožilile. Zelene reznice se seku u toku vegetacije, tokom leta, dok se zrele reznice seku u rano proleće, pre kretanja vegetacije. Ožiljene reznice se rasađuju na parcelu a neguju još godinu, dana dok dobro ojačaju. Tokom ožiljavanja i kasnijeg razvoja sadnica redovno se odstranjuje korov (okopavanje i plevljenje).
Položnice – Za ovaj način razmnožavanja najpogodnije su biljke srednje starosti (oko 5 godina). U rano proleće se plugovima zagrne zemlja do bokora, a odmah zatim ručno zagrne do 30 cm visine, vlažnom i rastresitom zemljom. Na bočnim granama debljine olovke do jeseni se obrazuju adventivni korenovi. U jesen, po vlažnom vremenu, busenovi se odgrću i ožiljene grane se odsecaju od matičnog žbuna. Ovim metodom sa jednog žbuna se može dobiti 100 – 150 ožiljenih reznica koje se odmah sade na stalno mesto da se korenovi ne bi osušili.
Na stalno mesto se sadi samo dobro ožiljen rasad. Dobar rasad podrazumeva razvijen korenov sistem i dosta bočnih grana visine 15 – 20 cm. Rasađuje se po vlažnom vremenu, uglavnom ručno, na razmake 80 x 80, 100 x 80 ili 100 x 100 cm, što zavisi od kvaliteta zemljišta. Ovaj način se primenjuje na terenima gde je nemoguća mašinska nega. Na ravnim terenima je moguća sadnja u pantljike (trake u vidu žive ograde), gde se sve operacije mogu mehanizovati, čak i žetva velikim kosilicama. U tom slučaju sadnja se obavlja na 100 x 30 – 50 cm. Razvojem žbuna biljke u redu se spoje i redovi izgledaju kao živa ograda. Ovaj način obezbeđuje više biljaka po jedinici površine, a samim tim raste i prinos. Ako se ovaj način primeni na nagnutim terenima, redovi se pružaju paralelno sa izohipsama. Pošto su biljke gusto isprepletane svojim korenovim sistemom, pružaju zadovoljavajuću zaštitu od erozije.