Kada u Srbiji pomenete asparagus, svako će pomisliti na starinsku dekorativnu biljku sa bezbroj mekih zelenih iglica, a retki će znati da se misli na povrće – špargle.

Špargla spada u najstarije povrće, koje su proizvodili i koristili još stari Rimljani. Ona je poreklom iz Evrope. U poslednje vreme se koristi u celom svetu, i pripada grupi retkog, delikatnog i skupocenog povrća. Na našem području se koristi bela etiolirana, dok se u drugim zemljama kao što je Francuska, Engleska i SAD, koristi i zelena. Sve je stvar navike.

Bela se bere pre nego što izdanak dođe u kontakt sa sunčevom svetlosti. Špargla je višegodišnja biljka, od koje se najčešće koriste mladi i sočni izdanci. Zbog svog bogatog sastava u vitaminima, i drugim korisnim satojcima, često se koristi u ishrani bolesnika. Ona u dobro negovanim višegodišnjim zasadima, može da se eksploatiše godinama. U zemlji obrazuje takozvani podzemni „čokot“, sa mesnatim belim korenom, u kome se nagomilava hrana, koja služi za rezervu. Ta hrana služi za obrazovanje izdanaka sledeće godine. Zanimljivo je, da svake godine, deo starog korena izumre, a iz vršnog „ čokota „ izbije“ novi, i na njegovom gornjem delu se obrazuju krupni, pokriveni ljuspama, pupoljci, iz kojih u proleće izrastaju izdanci, koji se dok su mladi, upotrebljavaju kao povrće. Špargla je višegodišnja kultura koja ostaje na istom mestu 10 do 12 godina. Zasnivanje novog zasada, na istoj površini, ne preporučuje se pre 4 do 5 godina. Neki proivođači su dodavali ostatke korena stare špargle u „novo“ zemljište, što je inhibiralo rast nove špargle. To je upozorilo na autotoksičnost. Međutim, kada se zemljište starog šparglišta dezinfikuje, nove biljke nisu zaostajale u rastu.

Špargla najbolje uspeva u oblastima sa umerenom temperaturom u toku vegetacije, i oštrom zimom. Na temperaturama ispod 10° C, izdanci kreću sa razvojem. Retko, zaista retko, zimski mrazevi mogu oštetiti šparglu, odnosno čokote i izdanke. Voli umereno vlažna, duboka ocedna, i rastersita zemljišta, ne voli teška, vlažna, ali i peskovita, i plitka zemljišta. Špargla voli da je parcela okrenuta ka jugu, i da se na njemu ne zadržava voda. U njivskim uslovima, špargla se proizvodi pomoću rasada. Za ovaj način proizvodnje treba 500-600 gr semena. Prve godine se proizvodi rasad, a druge godine u rano proleće, počinje se sa sadnjom u parcelu, koja je ranije dobro pripremljena, i u koju je zaorano pri osnovnoj obradi na što veću dubinu 60-100 t /ha stajskog đubriva . S proleća se posle jesenjeg oranja, površina plitko poore ili kultivira.Pred sađenje, ubacuje se oko 500 kg/ha mineralnog đubriva sa odnosom NPK elemenata 1:2:4. Približno ista, ili nešto veća količina mineralnih đubriva, unosi se svake godine. Najbolje i jedino ispravno je, pre zasnivanja šparglišta, uraditi agrohemijsku analizu zemljišta, i po preporuci primeniti pravilno, i pravovremeno preporučene količine organskog i mineralnog đubriva.

Šparglu možemo uzgajati direktnom setvom, ili iz rasade. Pošto direktna setva za početnike obično nije tako uspešna, bolje je odlučiti se za rasadu, jer će budući zasad biti mnogo ujednačeniji i kvalitetniji. Jednogodišnje sadnice špargle, lako se sade i ukorenjuju, pa su pogodnije za sadnju od dvogodišnjih, ali se ove druge češće koriste, jer ranije sazrevaju. Nabavljene sadnice sade se u dobro pripremljene kanale, dubine 25 cm i široke 30 cm. Pri sadnji treba voditi računa da ne oštetimo koren, jer se na njegovom gornjem delu formiraju pupoljci, iz kojih će tokom proleća izniknuti mladi, mesnati izdanci. Stoga je kod sadnje potrebno lepo raširiti koren po dnu kanala, na kojem je sloj stajskog đubriva, te ga potom treba zakopati. Prvo se razgrne zemlja do osnove izdanka, i etiolirani izdanci se onda seku. Obojeni zeleni izdanci se seku, kada budu 12 – 20cm iznad zemlje.