Berba šljiva u Srbiji je na izmaku, a stručnjaci ističu da je ova godina bila blagorodna kada je u pitanju ovo voće. Nažalost, to proizvođači nisu mogli baš da unovče, jer se cena, recimo, čačanske lepotice kretala od svega 20 do 30, a stenleja od 12 do 20 dinara, što je upola niža cena nego prošle godine

Sa oko 49 miliona stabala šljive, koliko se procenjuje da ih ima na 244.000 hektara, ubrano je između 500.000 i 550.000 tona požegače, stenleja, čačanske lepotice, rane i najbolje, što je gotovo duplo više nego prošle godine. Po selima i u prigradskim krajevima širom Srbije punim kapacitetom danonoćno rade takozvane “vesele mašine” jer, poznato je, čak 80 odsto od ukupnog roda šljive završi u kazanima za pečenje rakije.

Po rečima dr Nebojše Miloševića, naučnog saradnika Instituta za voćarstvo u Čačku, vremenske prilike pogodovale su šljivi, pošto je bilo dosta kišnih perioda. To je, sa druge strane, bilo podobno i za razvoj bolesti i truleži. Ipak, oni koji su ispoštovali savete stručnjaka i na vreme zaštitili stabla, dobili su veoma krupne plodove, od kojih grane i lišće gotovo da nisu mogli da se vide. Nažalost, to proizvođači nisu mogli baš da unovče, jer se cena, recimo, čačanske lepotice kretala od svega 20 do 30, a stenleja od 12 do 20 dinara, što je upola niža cena nego prošle godine.

– Od ukupne količine ubrane šljive tek deset odsto plasirano je na domaće i strano tržište kao stona šljiva, dok je ostatak išao za preradu (najviše za sušenje – oko pet odsto, a još manje za pekmeze, džemove i slatko), a čak oko 80 procenata završilo je u kazanima za pečenje rakije. Što se tiče izvoza, najveće količine šljive izvezene su za Rusiju, a na njihovo tržište prolazi samo odličan kvalitet – rekao nam je dr Milošević.

Oko 5.000 tona suve šljive godišnje

Godišnje se u Srbiji proizvede oko 5.000 tona suve šljive, što je mala količina s obzirom na potrebe tržišta, posebno inostranog. Proizvođači navode da postoje veliki problemi oko izvoza suvih šljiva, da se susreću sa velikim poteškoćama oko proboja u inostranstvo, pa su obazrivi kada su u pitanju količine šljive koju suše, osim u slučajevima da unapred imaju dogovoren plasman. Uglavnom se oslanjaju na prodaju na domaćem tržištu.

Ipak, najviše šljive ode u “vesele mašine”, kako u čačanskom kraju nazivaju lampeke za pečenje rakije.

– Šljivik nam nikad puniji nije bio nego ove godine. Grane su se od roda bile savile do poda, pa sam se plašio da se ne polome. Oko deset tona sam prodao Rusima i to po ceni od 35 dinara za “lepoticu”. Dobro sam prošao, ali je i kvalitet bio odličan. Tražili su mi još, ali to je bilo sve što sam imao – kaže Miladin Mijatović, voćar iz Dragačeva.

Nove sorte – divna i petra

Institut za voćarstvo ove godine je registrovao dve nove sorte šljiva – divnu i petru, pa se broj novostvorenih sorti u ovoj ustanovi popeo na 17. Nove sorte su veoma pozne, dolaze na berbu polovinom septembra, tolerantne su na šarku, i karakteriše ih visoki rodni potencijal.