Razvijeno stočarstvo traži dobro smišljenu i racionalno organizovanu proizvodnju kvalitetne zelene krme za duži period godine. Mogućnost proizvodnje i ishrane stoke zelenom krmom određena je, prvenstveno, vrstama i sortimentom krmnih biljaka koje imaju: visok prinos, dobar kvalitet, kratku vegetaciju, visoku moć regeneracije, mogućnost korišćenja različitih edafsko-klimatskih uslova, gajenja u više rokova tokom godine, te mogućnost nabavke semena po pristupačnim cenama. Sve ove zahteve, naći u jednoj krmnoj vrsti je, praktično nemoguće. Međutim, izborom iz lepeze krmnih kultura i njihovih sorti, te njihovom pravilnom kombinacijom i organizacijom setve u cilju kontinuiranog pristizanja za ishranu (zeleni krmni konvejer), moguće je proizvodnju zelene krme, a time i ishranu zelenom krmom produžiti, čak, i na zimski period, i time stočarsku proizvodnju učiniti jeftiniom.

Nameće se često pitanje zašto zeleni krmni konvejer, i pored niza prednosti, nije u većoj meri, zastupljen u  vojvođanskoj proizvodnoj praksi. Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u sledećem: uvodi se više vrsta krmnih bilja, što znatno komplikuje biljnu proizvodnju, zeleni krmni konvejer potrebuje dobru organizovanost, tehničku opremljenost, veliku dinamiku i besprekornu radnu i tehnološku disciplinu. Pridodajući tome činjenicu, da je u jugoslovenskom društvu rad nedovoljno stimulisan, da se oseća nedostakat kadrova, prvenstveno u proizvodnji krme, jasno je zašto se, čak i na uzornim imanjima, izbegava organizacija proizvodnje zelene krme po sistemu zelenog krmnog knovejera. Ovom treba pridodati, negativno mišljenje nutricionista, da česta promena vrsta hraniva izaziva određene promene u fiziologiji varenja domaćih životinja, što se u krajnjem odražava, u naredna 1-2 dana, na neznatni pad proizvodnje mleka, odnosno dnevni prirast. Pritom se zaboravlja, od kakvog je značaja upotreba zalene krme, kad je u pitanju zdravsteveno stanje stoke i koliko se antibiotika troši za njegovo održavanje.