Vlašac je višegodišnja biljna vrsta iz porodice ljiljana , poreklom iz istočne Azije u Evropu donet početkom nove ere.
To je jedna od retkih starinskih vrsta luka, koja se ne razmnožava arpadžikom semenom, već odvajanjem glavica. Ona se onda poseje i svaka od tih glavica daje po nekoliko stabljika, uglavnom po 4 ili 5. Ovaj luk je veoma finog ukusa i može da se koristi u domaćinstvu čak i do jula meseca.“
To je jedna od retkih starinskih vrsta luka, koja se ne razmnožava arpadžikom semenom, već odvajanjem glavica. Ona se onda poseje i svaka od tih glavica daje po nekoliko stabljika, uglavnom po 4 ili 5. Ovaj luk je veoma finog ukusa i može da se koristi u domaćinstvu čak i do jula meseca.“
U rimsko doba bio je veoma cenjen kao začin i hrana ali se mnogo koristio i kao lekovito sredstvo. Danas se vlašac najčešće sreće kao baštenska kultura , ali i kao divlja , samonikla biljka koja raste na humidnim mestima na ivicama šuma kao i blizu potoka i reka.
Kao što smo rekli , vlašac je lukovičasta biljka koja pod zemljom obrazuje nežnu i sitnu lukovicu zbog čega se u narodu često naziva i mali crni luk . Nad zemljom obrazuje gust i atraktivan bokor uskih cevastih listova dugih dvadeset do četrdeset santimetara , zbog kojih se najviše i gaji.
Sadi se krajem marta, a početkom juna formira dekorativna cvetonosna stabla sa bledo ljubičastim cvetovima . Vlašac je biljka otporna na niske temperature kao i na fizičke povrede pa se zato lišće može više puta u toku godine šišati posle čega se brzo regeneriše. U toku godine pod zemljom se uz glavnu lukovicu javlja veći broj manjih lukovica pomoću kojih se vlašac rasadjuje mada se može proizvoditi i setvom semena ali uz redovno umereno zalivanje. Ova biljka voli duboka vlažna zemljišta lakšeg mehaničkog sastava kao i senovita i zaštićena staništa . Zahteva umereno djubrenje mineralnim đubrivima i skromnu negu tokom vegetacije. Tokom zime lukovice se mogu presaditi u saksije i gajiti u zaštićenom prostoru bez prevelikih potreba za toplotom ali uz redovno zalivanje i tako produžiti vreme korišćenja na celu godinu .
Mada se kod nas retko sreće na pijacama i supermarketima u SAD , Japanu , Kini i Indoneziji , vlašac je redovni artikal štandova sa povrćem . Zahvaljujući svom blagom aromatičnom ukusu i atraktivnom izgledu veoma mnogo se koristi kao dodatak salatama , supama i umacima. U sušenom obliku se koristi u ogromnim količinama naročito u kuhinjama istočne azije. Zbog visokog sadržaja gvožđa i vitamina C odlično je prirodno sredstvo protiv malokrvnosti i prolečnog umora . Zahvaljujući visokom sadržaju sluzastih materija u narodnoj medicini se koristi za suzbijanje crevnih parazita kao i za lečenje poremećaja digesivnog trakta . Sve ovo je uticalo na to da kod nas nema organizovanog gajenja ove kulture na većim površinama ali da se sve češće može videti u baštama , malim povrtnjacima pa i na balkonima stambenih zgradi.
U kineskoj kuhinji se, najčešće pred kraj kuvanja ili prženja, dodaju dugi listovi vlašca, kako zbog ukusa, tako i zbog lepog izgleda i mirisa koje daje jelu. Izvrstan je začin za razne vrste sireva, kojima se dodaje svež i sitno seckan. Naročito se dobro slaže sa svežim sirom, i to je čest prolećni obrok u centralnoevropskim zemljama. Takođe, seckani vlašac je izvrstan i u raznim salatama, a posebno onima od paradajza i krastavaca; njima daje nežnu aromu dosta slabiju od crvenog luka, ali izuzetno finu i bez jakog ukusa. U alpskim krajevima Evrope, gde takođe raste samoniklo, vlašac se često koristi posut preko maslacem premazanog ražanog hleba.
