Velike količine vune u Srbiji, dobijene šišanjem ovaca, ostanu uglavnom neiskorišćene. Runo ovaca se ne prerađuje, a još manje izvozi, već najčešće bude spaljeno. Često se dešava da i po nekoliko tona vune završi na deponiji ili u jami.

Malo je i onih koji se u našoj zemlji bave šišanjem ovaca, ali oni koji to rade protive se spaljivanju vune. Jedni od retkih koji se bave tim poslom su braća Almir i Nazim Tahirović sa Peštera. Oni godišnje ošišaju više od 25 hiljada ovaca. Za samo četiri meseca, od polovine marta do polovine jula, sami uspeju da ošišaju toliki broj ovaca.

– Šišamo ih električnom mašinom. Šišanje svakog grla, koje obično traje nepun minut, naplaćujemo po 1 EUR. Bude dana kada kroz naše ruke prođe i po 300, pa čak i 400 ovaca. Duša nas boli što se gro ošišane vune odmah spaljuje – navode Tahirovići.

Oni se ovim poslom bave 15 godina. U početku su to radili ručno, makazama. Kako kažu, šišanje ovaca na taj način bilo je teško i mukotrpno. I dalje im bude naporno, ističu, ali uz pomoć električne mašine taj proces im je mnogo lakši.

– Sada je i mnogo lakše i jednostavnije i isplativije nego ranije. A čak je i ovcama sigurno prijatnije, jer se sve završi brzo i bez mučenja, pa se i ne bune – objašnjava Almir dodajući da se, osim njih, ovim poslom u tom delu Srbije bavi samo još jedan njihov komšija koji, kako ističe, ima takođe mnogo posla.

Braća Tahirović šišaju ovce i van svog kraja. Uglavnom to bude užički kraj i Zlatar, sever Kosova i Metohije i Golija. Pored snage ovaj posao, kako navode, zahteva i maksimalnu koncentraciju. Kako kažu, njihovim radom zadovoljni su stočari u ovim krajevima. Takođe, ističu da planiraju da nastave da se bave ovim poslom još dugo.

Međutim, ono što im najteže pada, kako kažu, jeste to što vunu najčešće moraju da spaljuju.

– Nekada je vuna bila bogatstvo. Od pešterske vune tkali su se vrhunski ćilimi i pleli topli džemperi. Ali, sada je sve to zamrlo. Na Pešteru vunu više niko ne otkupljuje, ne znamo šta ćemo sa njom, pa je najčešće odmah odvozimo u specijalne jame, polivamo benzinom i palimo – objašnjavaju Tahirovići.

Čuvaju se samo manje količine vune

Ipak, manje količine vune se čuvaju i suše, ali se i to na kraju baci, objašnjava stočar Jusuf Dacić takođe sa Peštera. Kako navodi, ranije su se velike količine pešterske vune otkupljivale i izvozile u Englesku gde je ta vuna korišćena uglavnom za tkanje tepiha. Danas, kaže, toga više nema.

– Bar smo mogli da pokrijemo šišanje. Ovako, braći Tahirović, koji stvarno vrhunski obavljaju posao, svake godine moram da platim 500 do 600 EUR, a onda vunu bacim. Loše ide i otkup jagnjadi, pa je teško opstati na Pešteru – naglašava Jusuf.

Uzrok bacanju vune jeste i to što više nema fabrika u kojima se ona koristila za tkanje. U PIK Pešter fabrici radilo je oko tri hiljade tkalja koje su bile poznate u celom svetu. Njihovi ćilimi bili su i na dvorovima. Danas, tkanjem se bave samo starije žene koje koriste vunu uglavnom iz Australije, dok se pešterska vuna spaljuje i baca.