Crni koren je samonikla dvogodišnja biljka koja se gaji zbog zadebljalog korena, mrke boje, izuzetno bogatog vitaminima i mineralima. Potiče iz Španije, a danas se gaji u Belgiji, Nemačkoj i Holandiji. Danas je gotovo zaboravljen, ali u srednjem veku je veoma cenjen zbog svog lekovitog dejstva. Upotrebljavan je kao prirodni anestetik, lek za smirivanje želuca, za lečenje prehlada, epilepsije i ublažavanje posledica ujeda zmije (čemu duguje i svoje drugo ime – zmijski koren).

Crni koren, lat. Scorzonera hispanica, poznat i kao crni turovac ili španski zmijak. Velika je šteta što nije češće na tanjirima jer je superioran izvor raznih nutrijenata. Ima sličan ukus poput mnogo popularnijih i skupljih špargli i lako ga je uzgojiti. Crni koren jedan je od najbolji izvora insulina što ga čini pogodnim za dijabetičare. Reč je o tipu prebiotičkog vlakna koje nosi brojne zdravstvene koristi od kojih se većina povezuje sa uticajem na rast korisnih bakterija u ljudskom organizmu.

Smanjila se i štetna aktivnost oksidativnog stresa i povećala se otpornost na delovanje slobodnih radikala.

Seje se u proleće, na dubinu 3-4 cm. Ako gajite male količine, za sopstvene potrebe, gde će se koren ručno vaditi, optimalan razmak sadnje je 25cm. Ipak, ako planirate mehanizovano vađenje, onda je razmak nešto veći, 35-45 cm.  Uz korišćenje kvalitetnog semena, dobre klijavosti, za 1 ha će vam trebati 12-14 kg semena. Sa sadnim materijalom treba biti oprezan, jer je seme osetljivo i čuva klijavost samo godinu dana.

U kulinarstvu se koriste svi delovi ove biljke. Mladi izdanci se koriste sveži i pripremaju kao špargle, cvetovi se koriste u pripremi salata, jestive su i klice proklijalih semeni, ali ipak, najviše se priprema sam koren. On se može kuvati, pohovati ili peći, kao i ostalo povrće bogato skrobom. Pre pripreme, koren je potrebno oguliti i staviti u vodu sa par kapi sirćeta ili limuna, kako ne bi potamnio.