Sa godišnjom proizvodnjom soli  od 4,25 miliona tona Poljska je 13 zemlja na svetu. Kao veoma tražen trgovinski proizvod so je vekovima Poljskoj donosila velike prihode, a decenijama i kao turistička atrakcija. Poljaci su vlasnici jednog od najstarijih rudnika soli na svetu “Vjelička“ u kom je eksploatacija počela još polovinom 13. veka. Nekadašnje nalazište soli pod pod zemljom, koje se nalazi nedaleko od glavnog grada Poljske, Krakova, danas je jedno od svetskih atrakcija.

Rudnik “Vjelička“ jedinstven je po tome što su rudari tokom godina rada prokopali 300 kilometara tunela, napravili 200 galerija, 40 kapela, tu su pećine, zatim okna  kroz koja su ulazili i izlazili iz rudnika … Sve se to nalazi na devet nivoa, odnosno najdublji nivo sa kojeg je vađena so  je na 327 metru ispod zemlje, ali je on potopljen.

Iskopavanje stena soli  u “Vjelički“ je započeto 1290. godine, ali su prve stene sasvim slučajno otkrivene 40 godina ranije u Bohinji, u blizini Vjeličke, prilikom dubokog kopanja u slanim bazenima. Legenda, o nastanku ovog rudnika, vezana je mađarsku princezu Kingu koja je trebala da se uda za vladara Krakova kojem je htela da ponese dragoceni dar kao svadbeni poklon. Pošto je Poljska bila napredna zemlja i njeni stanovnici imali svega, osim soli, Kinga je zamolia svoga oca da joj u miraz da rudnik soli. On je to učinio a ona kad je pošla u Poljsku u taj rudnik je bacila svoje prstenje. U Vjelički je zatim naredila svojim podanicima da iskopaju duboku jamu i upravo na tom mestu su pronašli so, a u prvom grumenu koji je iskopan nalazio se presten princeze Kinge.

Iz rudnika je, od početka eksploatacije pa do njegovog zatvaranja  1996. godine, izneto 25 miliona tona soli. Naslaga soli ovde još uvek ima ali “osnovni razlog prekida proizvodnje je taj što više nije bilo ekonomske rentabilnosti da se kopa dublje“.  U 13. i 14. veku so se koristila kao jedini konzervans i praktično je bila vredna kao zlato, pa se u to vreme za dve tone soli, koliko je bila težina jednog bloka, moglo kupiti čitavo selo. U 15. veku ova solana je bila jedna od najvećih  kompanija u Poljskoj  ali i u tadašnjoj Evropi. Trećina prihoda tadašnje kraljevine Poljske dolazila je iz ove solane.

Rudari su ovde radili osam sati dnevno i bili su dobro plaćeni, ali je sa druge strane ovo bio jedan od najtežih fizičkih poslova koji su obavljali jer su blokovi soli nakon miniranja ručno vađeni i iznošeni. Kroz istoriju menjao se način rada od čisto ručnog i teškog preko korišćenja konja do mašina. U jednu korpu koju su prenosili radnici moglo je da stane 35 kilograma soli. Kasnije su so prenosili i u buradima težine 140 i 280 kilograma, a nakon izvesnog vrmena prešlo se na  transport preko dasaka . Dnevno se u proseku vadilo po 80 tona soli. Kada je  ručno vađena  so za kopanje jednog nivoa bilo je potrebno 30 do 40 godina. Kopanja su vršena  tako što su  pratili tragove soli i nije bilo procena gde se nalaze veće naslage soli. Sa razvojem tehnike so su na površinu transpotovali pomoću užadi i drvenih konstrukcija koje je pokretalo 4 do 8 rudara. U rudniku su još i liftovi iz 18. veka .

Rudarski posao ovde su obavljali i konji. Ono što je interesantno konji su svoj životni i radnik vek provodili u rudniku, zato što bi njihov svakodnevni transport na površinu zemlje bio težak. Rudari su imali obavezu da se staraju o konjima a oni koji se nisu pridržavali pravila bili su kažnjavani, jer su konji bili veoma važna radna snaga. Poslednji konj iz rudnika je iznet 2002. godine.

Eksplozije metana i poplave vrebale su stalno. Bilo je povreda na radu, međutim nikada nije utvrđen tačan broj ljudi koji su izgubili život tokom kopanja. Uz pomoć drvenih greda štitili su same tunele kako ne bi došlo do urušavanja, a za ojačavanje su koristili i kamenje.

I dok su kopali so generacije rudara iza sebe su ostavljale remek dela uklesana u slanim stenama. Sve to današnjim generacijama donosi veliku zaradu. Ovaj muzej pod zemljom prošle godine je posetilo 1,7 miliona turista, dok u proseku svakoga dana ovim slanim hodnicima prođe 9.000 ljudi. Ako se uzme da je cena ulaznice 30 evra to znači us samo od prodaje ulaznica inkasirali 51 milion evra, a tome treba dodati i prihod od prodaje suvenira, izdavanja koncertnih i sala za razne vrste proslava …

Turisti, koji dođu u “Vjeličku“ imaju priliku da vide samo jedan posto do ukupne površine rudnika i za to je potrebno nešto više od tri sata. Silazi se na dubinu od 135 metara, a obilaze se nivoi koji su prokopani u periodu između 16. i 19. veka, samo jedan je iz 20. veka. To je inače najstariji deo rudnika i pripada prvom i drugom periodu eksploatacije.

Tokom cele godine u rudniku je konstantna temperatura od 14 stepeni Celzijusovih, a vlažnost vazduha 65 procenata,  koja podstiče stvaranje stalaktita i stalagmita kao u pećinama. Prirodna boja soli je sivkasta jer su sebi dva do tri posto primesa i zdravija je za upotrebu od bele soli koja je prerađena.

Prolazeći slanim hodnicima, pored toga kako i na koji način su rudari iskopavli blokove soli, može se videti  sve što su svojim rukama napravili. Među njima nije bilo umetnika ali su ovde nastale skulpture od soli koje predstavljaju neke od najpoznatijih ličnosti poljske istorije.

Rudari su bili veoma religiozni pa su u rudniku su izgradili 40 kapela.  Najveća i najposećenija kapela je svete Kinge građena trideset godina. Pod kapele nalazi se na dubini od 101 metra ispod površine zemlje. Duga je 54, široka 17, a visoka 12 metara. Nekoliko generacija rudara ukrašavli su je 67 godina. Na zidovima crkve predstavljen je život Isusa Hrista. U njoj se svake nedelje služe mise , održavaju venčanja.

Ovde je i najdublje veštačko podzemno jezero  na svetu. Dubioko je 9 metara, a u jednom litru vode ima 320 grama soli što je ista koncntracija kao u vodama Mrtvog mora. Temperatura vode je 7 stepeni Celzijusa. Najpopularnija pećina je “Pećina patuljaka“, tu kafići, restorani, prodavnice, pošta . Najveća sala prima 700 gostiju gde i tu se mogu organizovati koncerti, prijemi, seminari, proslave venčanja …  Oni koji dolaze zbog zdravlja u rudniku provode po sedam sati, a zabeleženo je da su rudari koji su ovde radili bili zdraviji od drugih stanovnika.