Đubrenje paradajza

Ilustracija: domaći paradajz, foto: Domaćinska kuća
Ilustracija: domaći paradajz, foto: Domaćinska kuća

Paradajz je jedna od najvažnijih vrsta povrća i  zahvaljujući različitim tehnologijama proizvodnje, može uspevati na različitim zemljištima, od ekstremno lakih peskovitih, do težih zemljišta.

Paradajz je kultura koja za uspešan razvoj iziskuje obilnu i pažljivo izbalansiranu ishranu. U našim područjima, u proizvodnji na otvorenom, u povoljnim klimatskim uslovima, prinos zavisi od količine hraniva, koju biljka usvoji do kraja jula meseca. Paradajz jako dobro reaguje na đubrenje organskim đubrivima pa se preporučuje njegova kombinacija sa nekim od mineralnih đubriva. Osnovno đubrenje obuhvata rasturanje stajnjaka i mineralnih đubriva i njihovo zaoravanje pri osnovnoj obradi zemljišta. Preporuka je oko 25-40 t/ha stajskog đubriva.

Doze mineralnog đubriva zavise od količine primenjenog stajnjaka. Startno đubrenje se sastoji od primene prvenstveno mineralnih đubriva. Za tu primenu može se koristiti i smeša zgorelog stajnjaka  i kompleksnih đubriva. Prihranjivanje se vrši više puta tokom vegetacije i zavisi od same potrebe biljke odnosno sorte, izgleda useva, zalivanja ali i od sadržaja mineralnog azota u zemljištu. Od hranljivih elemenata, svakako, najvažniju ulogu ima azot, jer je nosilac prinosa, potom fosfor i kalijum. Kod proizvodnje paradajza na otvorenom, retki su izraziti znakovi nedostatka pojedinih hranljivih elemenata. Izuzetak je trulež vrha ploda. Kod proizvodnje u zaštićenom prostoru, može doći do nedovoljne snabdevenosti biljke pojedinim hranivima pri čemu se može pravovremeno intervenisati i izbeći zastoje u rastu i veće štete na usevu.

Obilna ishrana azotom potencira vegetativni razvoj, ali u koliko nije u odgovarajućoj ravnoteži sa ostalim osnovnim elementima izaziva opadanje cvetova, zakašnjenje sazrevanja i pojačan napad biljnih bolesti. Pri nedostatku azota, biljka ima usporen rast i vretenast izgled. Donje lišće je žuto-zeleno, a kasnije cela biljka je bledo-zelena, listovi su sitni s ljubičastom nervaturom na naličju a plodovi sitni. Kod nedostatka fosfora biljka ima ograničen rast. Listovi su takođe sitni, kruti, gornja strana liski je plavozelena dok donja ljubičasta. Staro lišće brzo opada. Slično je i kod nedostatka kalijuma. Takođe, rast je ograničen, listovi su sitni. Na strijim listovima se pojavljuju ožegotine od rubova, žućenje među glavnim žilama, ali sitnije žile ne ostaju zelene. Plodovi neujednačeno sazrevaju. Tokom cele vegetacije, usvajanje azota i fosfora je ravnomerno, dok se kalijum najviše troši u vreme plodonošenja. Tokom vegetacije može doći i do nedostatka ostalih makroelemenata, magnezijuma, kalcijuma ili sumpora. Kod magnezijuma ivice liske starijeg lišća požute i to žućenje  se postepeno širi prema vrhu.

Kod nedostatka kalcijuma koren se slabo razvija, vršno lišće je ispočetka sitnije, gornja strana je tamnozelena a donja ljubičasta. Plodovi imaju simptome truleži na vrhu paradajza. Nedostatak  sumpora se ne može odmah uočiti, jer biljka deluje normalno, ali kasnije stabljika, peteljke i nervatura lista dobijaju ljubičastu boju a listovi počinju da žute. Kod nedostatka mikroelemenata može biti problem na zemljištima visoke ili niske pH vrednosti. To se rešava primenom kombinovanih đubriva sa dodatkom mikroelemenata, primenom potrebnih mikroelemenata kroz fertirigaciju ili folijarnom primenom. Količine đubriva uvek treba prilagođavati visini planiranog prinosa i stanju i obezbeđenosti zemljišta, pre svega fosforom, kalijumom i azotom.