Pravilna obrada zemljišta je izuzetno značajna jer ona treba da održi i popravi njegovu strukturu, fizičko-hemijska i mikrobiološka svojstva. To je posebno važno u intenzivnoj proizvodnji, gde se smjenjuje više kultura u toku godine, jer se uz intenzivno đubrenje i navodnjavanje narušava struktura i smanjuje plodnost zemljišta.Najbolje je zemljište obraditi u jesen, odnosno u oktobru ili novembru mesecu odraditi duboko zimsko oranje na dubini od 35-40cm, gde oranični sloj treba prevrnuti i izložiti uticaju vlage, vazduha i mraza. Dubokim oranjem vlaga se u toku zimskog perioda nagomilava u zemljištu i s proleća se brzo prosuši,tako da se na vreme mogu obaviti pripreme za proizvodnju ranog povrća.

Oranice i bašte koje su u toku jeseni duboko uzorane ne treba orati u proleće, jer se oranjem gubi mnogo zemljišne vlage, pošto se na površinu iznose donji vlažni slojevi, a vlaga lako isparava. Međutim, ukoliko je zemljište jako zakorovilo i duboko jesenje oranje se sabilo ili ako je zimsko povrće rano skinuto, mora se ponovo odraditi oranje.

Uzoranu površinu do 15cm treba još istog dana prodrljati, kako bi se gubljenje vlage svelo na što manju meru. Ukoliko se ne odradi zimsko oranje, u proleće se primenjuje plića obrada, na 10- 15cm, ali se to zemljište odmah kultivira i priprema površinski sloj od 5-10 cm za setvu. Na ovaj način se sprečava gubitak vlage na tako pripremljenom zemljištu. Površinski sloj mora biti rastresit i mrvičast zbog ujednačenog nicanja i zbog toga se zemljište drlja i mora se jednom ili više puta kultivirati, zavisno od tipa zemljišta, odnosno zakorovljenosti. Na rastresitom i suvom zemljištu se pre sadnje primenjuje i valjanje, jer omogućuje kretanje vlage prema površini zemlje. Đubrenje zemljišta zavisi od njegove plodnosti i zahtevima vrste povrća koje se uzgaja. Svež i poluzgoreo stajnjak se unosi u jesen pred osnovnu obradu u količini od 35-40 tona/ha , a zgoreo u proleće, pred sadnju. Međutim, da bi se postigli visoki prinosi, a povrće bilo kvalitetno, potrebno je uraditi hemijsku analizu zemljišta pre početka proizvodnje, na osnovu koje stručnjaci daju preporuku o vrsti i količini đubriva koju treba uneti pred sadnju i tokom vegetacije.

Ukoliko je izostalo osnovno đubrenje u toku jeseni na parcelama predviđenim za setvu i sadnju povrtarskih kultura u proleće, posebnu pažnju trebalo bi posvetiti predsetvenom đubrenju kao i prihrani u kasnijem periodu.

Poznato je da je osnovno đubrenje u jesen nezamenljiva agrotehnička mera pre svega zbog sporije aktivacije fosfora i kalijuma, kao i poboljšane mineralizacije svih hranidbenih elemenata u zemljišnom kompleksu u prisustvu manje količine azota. Na ovaj način zemljišta ulaze u proleće bogata hranivima i spremna za intenzivnu proizvodnju.
Međutim, naši proizvođači vrlo često izostavljaju ovu meru, uzdajući se samo u primenu kompleksnih đubriva predsetveno ili čak samo azotnih đubriva u prihrani.Ovakva praksa sigurno ne može doneti vrhunske rezultate u proizvodnji a naročito ne u očuvanju zemljišta.

Tačno je da na parcelama gde se vrši intenzivna proizvodnja povrća često ima dosta hraniva zaostalih iz ranijih proizvodnih ciklusa, ali ona su obično u raskoraku sa potrebama gajene vrste, a moguće je i da su nagomilana do stepena fitotoksičnosti što se često događa sa fosforom u plastenicima i staklenicima.

Pre svega u predsetvenom đubrenju prednost treba dati kompleksnim đubrivima na organskom nosaču jer se bolje i brže rastvaraju i postepeno deluju. Takođe bolje je ova đubriva unositi u redove depozitorima, tako da su mladim biljkama odmah na raspolaganju.

S obzirom da su naša zemljišta najčešće dobro snadbevena kalijumom a slabije fosforom velike uštede se mogu dobiti u količinama upotrebljenih hraniva izborom odgovarajuće kombinacije ili primenom đubriva sa izraženom jednom komponentom (npr. mono -amonijum -fosfat u slučaju većeg nedostatka fosfora) jednokratno zarad dovođenja osnovnih hraniva u pogodniju proporciju. Što se prihrane tiče prednost dati KAN–u kao i folijarnoj prihrani mikroelementima ukoliko su osnovne hranidbene norme ispunjene.

Fiziološki kisela đubriva trebalo bi izbegavati, naročito na zemljištima koja su blago kisele do kisele reakcije, a poželjno je postepeno uvoditi i organska đubriva, kojih na našem tržištu sve više ima, zarad kompenzacije stajnjaka koji je sve više u deficitu.

Za primenu mineralnih đubriva posebno je važan nivo pristupačnog azota u zemljištu da bi se mogla odrediti količina azota koja će se dati osnovnim đubrenjem i količina u vidu prihranjivanja. Ovako se omogućuje pravilna i racionalna primena đubrenja i dobijanje zdravstveno ispravnog povrća.Usled preteranog đubrenja sa azotom dolazi do pojave prebujnih biljaka sa većom lisnom površinom, ali se kod njih formira manji broj plodova, usporava se njihovo sazrevanje i smanjuje kvalitet, a takvi plodovi imaju lošiji ukus i slabije se čuvaju, prevelike količine azota su toksične („zeleno uvenuće„).

Primenom mineralnih đubriva količine azota, fosfora i kalijuma moraju se dovesti do optimuma za gajenje povrća.Pri čemu se mora voditi računa i o pH-vrednosti zemljišta, sadržaju kalcijum -karbonata. Zbog višegodišnje intenzivne primene đubriva dolazi do pojave zaslanjivanja i zakišeljavanja zemljišta, što nije retka pojava i sve to je razlog za redovnu hemijsku analizu zemljišta.

U poslednje vreme, tržište je preplavljeno bio-stimulatorima, aminokiselinama, hormonskim i drugim sličnim proizvodima. Ove preparate ima smisla koristiti samo ukoliko su svi ostali makro i mikro elementi moderne poljoprivredne proizvodnje i agrotehnike blagovremeno primenjeni, ili ukoliko je došlo do nepredviđenih stresnih uslova u proizvodnji, u suprotnom imaće samo kozmetički karakter.