Naslov: Šta su to savetodavne službe (PSSS) i kakva je njihova budućnost?

Poljoprivredne savetodavne službe razvile su se iz neophodnosti napretka poljoprivredne delatnosti u pogledu njenog kvantiteta i kvaliteta, njenog inoviranja i usmeravanja poljoprivredne delatnosti u pravcu poželjnom za širu društvenu zajednicu. U skladu sa takvim potrebama, one su najpre organizovane u okviru raznih državnih institucija. Međutim, globalni trendovi razvoja tržišne privrede, insistiranje na privatnoj svojini kao dominantnom obliku vlasničkih odnosa u svetu, od strane ekonomski najsnažnijih zemalja sveta, postepeno nameće i uslovno “malim” zemljama trendove privatizacije u svim sferama privredne delatnosti, pa tako i u oblasti savetodavstva u poljoprivedi. Sa ovog stanovišta, znanje koje poljoprivredni savetodavci pružaju poljoprivrednim proizvođačima posmatra se kao vid intelektualne svojine – robe, koja se razmenjuje između poslovnih partnera koje predstavljaju poljoprivredni savetodavac, i proizvođači koja treba da ima svoju cenu na tržištu. Učešće većeg broja ponuđača ove usluge trebalo bi da smanji njenu cenu, a postepano povlačenje države iz uloge pokrovitelja ove vrste usluge, uslovilo je da se vremenom razviju raznovrsni vidovi organizacije, a samim tim i finansiranja službi koje se bave pružanjem ovih usluga. Dakle, u svetu je trenutno na snazi pluralizam, vršenja i finansiranja usluga savetodavstva u poljoprivredi.
U Republici Srbiji, savetodavne i stručne službe su i dalje organizovane i finansirane od strane države. Novčana izdvajanja za njihove potrebe se postepeno povećavaju, kao i broj savetodavaca koji je angažovan na obavljanju ovih poslova. Imajući u vidu usitnjenost poseda, i nedostatak ekonomske snage poljoprivrednih proizvođača, kao i značaj poljoprivrede za ekonomiju Republike Srbije, može se očekivati da će i ubuduće dominantno mesto u poljoprivrednom savetodavstvu zauzimati državna poljoprivredna Savetodavna služba, uz postepeno formiranje i rast broja privatnih savetodavnih službi.

U poslednjih nekoliko godina periodično se javlja pitanje budućih pravaca razvoja i načina funkcionisanja poljoprivredne savetodavne službe. Upravo stoga što se sama poljoprivreda i za nju vezana savetodavna služba ne mogu posmatrati odvojeno u odnosu na tendencije u kretanju ostatka ekonomije i privrede. U razvijenim ekonomijama Zapada, u kojima tradicionalno dominira privatna svojina, trend privatizacije savetodavnih službi započeo je 1980-ih i 1990-ih godina, tako da su se neke od njih do današnjih dana razvile u snažne konsultantske kuće koje svoje savetodavne usluge pružaju van granica domicilnih zemalja. Globalni trend privatizacije državnesvojine u Republici Srbiji započeo je nakon 2000.godine. Od tada, privatizovana su brojna industrijska preduzeća, kao i vodeći gigantiiz oblasti agroindustrije. U takvom opštem trendu privatizacije, bilo je samo pitanje vremena kada će se postaviti pitanje privatizacije poljoprivrednih savetodavnih službi. Danas u Srbiji zaista i postoje dve privatne savetodavne službe, ali su one ipak inkorporirane u sistem savetodavstva pod okriljem Ministrastva poljoprivrede, i obavljaju identične poslove kao i preostale 32 PSSS, koje su i dalje u vlasništvu države.

Kao jedan od glavnih razloga u prilog privatizaciji savetodavnih službi, ističe se neefikasnost javnih savetodavnih službi u pogledu troškova. U tom smislu može se govoriti jedino ukoliko kvalitet i obim posla koji one obavljaju nije u dovoljnoj meri kvalitetan da opravda ulaganja države u njih. Resorno Ministarstvo svake godine objavljuje program rada za savetodavne službe sa 10-20 različitih vrsta poslova, koji su različito bodovani u zavisnosti od njihove složenosti, potrebnog vremena za njihovo obavljanje, značaja za širu zajednicu itd. Unutar svake od tih vrsta poslova, savetodavci mogu da se opredele za određeni broj aktivnosti u zavisnosti od svojih afiniteta, ali uz poštovanje minimalnog i maksimalno dozvoljenog broja aktivnosti za svaku vrstu posla, kako bi svi propisani poslovi zaista i bili zastupljeni u njihovom savetodavnom radu. Ovlašćena organizacija za kontrolu, koja ima funkciju republičke savetodavne službe, Institut za primenu nauke u poljoprivredi, redovno, jednom kvartalno, sprovodi kontrolu redovnosti obavljanja ovih poslova na terenu. Jasno je da je ovde reč pre svega o kvantitetu, a manje o kvalitetu posla koji obavljaju savetodavci. Međutim, pitanje kvaliteta obavljanja savetodavnog rada je dosta složeno i veoma je teško za pecizno utvrđivanje. Razlog tome je sama priroda poljoprivredne proizvodnje koja se odvija u dužem vremenskom period uz spor obrt kapitalai uz presudan uticaj prirodnih činilaca. Ove činjenice se moraju imati u vidu upravo kada se govori negativno o efikasnosti javnih savetodavnih službii u prilog njihovoj privatizaciji.
Period devedesetih godina prošlog veka doneo je velike promene na svetskoj ekonomskoj i političkoj sceni, i dok su mnoge zemlje u takvim uslovima profitirale, Republika Srbija je iscrpljivana ekonomskim sankcijama, opterećena težinom ratova na prostoru bivše Savezna države, a krajem decenije i razorena bombardovanjem od strane NATO pakta, kojim su pre svega bili pogođeniindustrijskiiinfrastrukturni kapaciteti.
Prema podacima Privredne komore Srbije, ukupna površina poljoprivrednog zemljišta iznosi oko 3,86 miliona hektara, uz preko 630.000 poljoprivrednih gazdinstava. Takva poljoprivreda ima učešće u društvenom bruto proizvodu od 8,3% u 2012. godini . O takvoj poljoprivredi na terenu u ime države brigu vodi ukupno oko 250 savetodavaca. Poređenja radi, poljoprivredna površina u Republici Sloveniji je nekoliko puta manja nego u Republici Srbiji, a ukupan broj savetodavaca je višestruko veći.
Poljoprivredne fakultete, i više škole u Republici Srbiji svake godine završi znatno veći broj visokoobrazovanih inženjera i mastera u odnosu na ponudu poslova u struci.

Imajući u vidu sve značaj poljoprivrede i razvojne potencijale koje ova grana poseduje, jedino je logično to da buduće funkcionisanje pooljoprivrede ne sme biti prepušteno stihijskim kretanjma, već zahteva punu pažnju i konstantno prisustvo države u ovoj oblasti. U tom smislu javne i državno finansirane savetodavne službe predstavljaju produženu ruku države na terenu,koja u neposrednom kontaktu sa poljoprivrednim proizvođačima utiče na kvalitativno i kvantitativno unapređenje rezultata poljoprivredne delatnosti. Tome u prilog ide i činjenica da poljoprivredni proizvođači ove savete dobijaju besplatno, s obzirom da je država finansijer savetodavnih službi. Međutim, imajući u vidu sve veću zastupljenost privatnog kapitala, uz znatan višak nezaposlenih inženjera poljoprivrede na birou rada, može se očekivati da će se u budućnosti jedan deo nezaposlenih kadrova odlučiti za osnivanje privatnih savetodavnih službi, odnosno konslutantskih firmi u oblasti poljoprivrede. Država ne treba da se odrekne usluga sopstvenih savetodavnih službi, čak šta više, jedino je logično da ih podrži i još više svojih resursa posveti unapređenju uslova njihovog rada.Istovremeno, ona utiče na stvaranje zdrave konkurencije kroz Zakon o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede, koji dozvoljava da te poslove pod određenim uslovima obavljaju i privatna lica. Problem usitnjenosti i nedovoljne ekonomske snage individualnih poljoprivrednih proizvođača za sada deluje kao ograničavajući faktor razvoja ovih usluga u privatnom sektoru. U konačnom ishodu, konkurencija javnih i privatnih savetodavnih službi dovešće do neophodnog stalnog profesionalnog usavršavanja svih savetodavaca, a samim timi do porasta kvaliteta njihovih usluga. Veći broj poljoprivrednih proizvođača biće u prilici da sarađuje sa kvalifikovanim stručanjacima, što je preko potrebno s obzirom na veliki broj poljoprivrednih gazdinstava u Republici Srbiji. Vremenom, profilisaće se kvalitetni savetodavci, a dobar deo poljoprivrednih proizvođača koji ekonomski ojačaju biće spremni da dobar savet i plate.
U poslednjih nekoliko godina periodično se javlja pitanje budućih pravaca razvoja i načina funkcionisanja poljoprivredne savetodavne službe. To upravo stoga što se sama poljoprivreda i za nju vezana savetodavna služba ne mogu posmatrati odvojeno u odnosu na tendencije u kretanju ostatka ekonomije i privrede. U razvijenim ekonomijama Zapada, u kojima tradicionalno dominira privatna svojina, trend privatizacije savetodavnih službi započeo je 1980-ih i 1990-ih godina, tako da su se neke od njih do današnjih dana razvile u snažne konsultantske kuće koje svoje savetodavne usluge pružaju van granica domicilnih zemalja. Globalni trend privatizacije državnesvojine u Republici Srbiji započeo je nakon 2000.godine. Od tada, privatizovana su brojna industrijska preduzeća, kao i vodeći gigantiiz oblasti agroindustrije. U takvom opštem trendu privatizacije, bilo je samo pitanje vremena kada će se postaviti pitanje privatizacije poljoprivrednih savetodavnih službi. Danas u Srbiji zaista i postoje dve privatne savetodavne službe ali su one ipak inkorporirane u sistem savetodavstva pod okriljem Ministrastva poljoprivrede i obavljaju identične poslove kao i preostale32 PSSS koje su i dalje u vlasništvu države.
Kao jedan od glavnih razloga u prilog privatizaciji savetodavnih službiističe se neefikasnost javnih savetodavnih službi u pogledu troškova. U tom smislu može se govoriti jedino ukoliko kvalitet i obim posla koji one obavljaju nije u dovoljnoj meri kvalitetan da opravda ulaganja države u njih. Resorno Ministarstvo svake godine objavljuje program rada za savetodavne službe sa 10-20 različitih vrsta poslova, koji su različito bodovani u zavisnosti od njihove složenosti, potrebnog vremena za njihovo obavljanje, značaja za širu zajednicu itd. Unutar svake odtih vrsta poslova, savetodavci mogu da se opredele za određeni broj aktivnosti u zavisnosti od svojih afiniteta, ali uz poštovanje minimalnog i maksimalno dozvoljenog broja aktivnosti za svaku vrstu posla, kako bi svi propisani poslovi zaista i bili zastupljeni u njihovom savetodavnom radu. Ovlašćena organizacija za kontrolu, koja ima funkciju republičke savetodavne službe, Institut za primenu nauke u poljoprivredi, redovno, jednom kvartalno, sprovodi kontrolu redovnosti obavljanja ovih poslova na terenu. Jasno je da je ovde reč pre svega o kvantitetu, a manje o kvalitetu posla koji obavljaju savetodavci. Međutim, pitanje kvaliteta obavljanja savetodavnog rada je dosta složeno i veoma je teško za pecizno utvrđivanje. Razlog tome je sama priroda poljoprivredne proizvodnje koja se odvija u dužem vremenskom period uz spor obrt kapitalai uz presudan uticaj prirodnih činilaca. Ove činjenice se moraju imati u vidu upravo kada se govori negativno o efikasnosti javnih savetodavnih službii u prilog njihovoj privatizaciji.
Period devedesetih godina prošlog veka doneo je velike promene na svetskoj ekonomskoj i političkoj scenii dok su mnoge zemlje u takvim uslovima profitirale, Republika Srbija je iscrpljivana ekonomskim sankcijama, opterećena težinom ratova na prostoru bivše Savezna države, a krajem decenije i razorena bombardovanjem od strane NATO pakta, kojim su pre svega bili pogođeniindustrijskiiinfrastrukturni kapaciteti.
Prema podacima Privredne komore Srbije, ukupna površina poljoprivrednog zemljišta iznosi oko 3,86 miliona hektara, uz preko 630.000poljoprivrednih gazdinstava. Takva poljoprivreda ima učešće u društvenom bruto proizvodu od 8,3% u 2012. godini . O takvoj poljoprivredi na terenu u ime države brigu vodi ukupno oko 250 savetodavaca. Poređenja radi, poljoprivredna površina u Republici Sloveniji je nekoliko puta manja nego u Republici Srbiji, a ukupan broj savetodavaca je višestruko veći.
Poljoprivredne fakultete i više škole u Republici Srbiji svake godine završi znatno veći broj visokoobrazovanih inženjera i mastera u odnosu na ponudu poslova u struci.

Imajući u vidu sve veći značaj poljoprivrede, i razvojne potencijale koje ova grana poseduje, jedino je logično to da buduće funkcionisanje pooljoprivrede, ne sme biti prepušteno stihijskim kretanjma, već zahteva punu pažnju i konstantno prisustvo države u ovoj oblasti. U tom smislu javne i državno finansirane savetodavne službe predstavljaju produženu ruku države na terenu, koja u neposrednom kontaktu sa poljoprivrednim proizvođačima utiče na kvalitativno i kvantitativno unapređenje rezultata poljoprivredne delatnosti. Tome u prilog ide i činjenica da poljoprivredni proizvođači ove savete dobijaju besplatno, s obzirom da je država finansijer savetodavnih službi.Međutim, imajući u vidu sve veću zastupljenost privatnog kapitala, uz znatan višak nezaposlenih inženjera poljoprivrede na birou rada, može se očekivati da će se u budućnosti jedan deo nezaposlenih kadrova odlučiti za osnivanje privatnih savetodavnih službi, odnosno konslutantskih firmi u oblasti poljoprivrede. Država ne treba da se odrekne usluga sopstvenih savetodavnih službi, čak šta više, jedino je logično da ih podrži i još više svojih resursa posveti unapređenju uslova njihovog rada.Istovremeno, ona utiče na stvaranje zdrave konkurencije kroz Zakon o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede, koji dozvoljava da te poslove pod određenim uslovima obavljaju i privatna lica. Problem usitnjenosti i nedovoljne ekonomske snage individualnih poljoprivrednih proizvođača za sada deluje kao ograničavajući faktor razvoja ovih usluga u privatnom sektoru. U konačnom ishodu, konkurencija javnih i privatnih savetodavnih službi dovešće do neophodnog stalnog profesionalnog usavršavanja svih savetodavaca, a samim timi do porasta kvaliteta njihovih usluga. Veći broj poljoprivrednih proizvođača biće u prilici da sarađuje sa kvalifikovanim stručanjacima, što je preko potrebno, s obzirom na veliki broj poljoprivrednih gazdinstava u Republici Srbiji. Vremenom, profilisaće se kvalitetni savetodavci, a dobar deo poljoprivrednih proizvođača koji ekonomski ojačaju, biće spremni da dobar savet i plate.