Mačvani su odavno poznati kao dobri stočari, prvenstveno tovljači svinja, i godinama im to ide za rukom. Ruku na srce, ta stočarska  proizvodnja pomogla je da Mačva izgleda lepše i modernije.

Zato danas kad razgovarate sa mačvanima, i uprkos problemima oni su uspešni stočari.

Miloš Teodorović, iz Salaša Crnobarskog, je treća generacija koja se bavi stočarstvom. Prvo je krenuo deda da se bavi pre 50 godina, pa Milošev otac i sada on. Uspešan stočar, a i slobodno možemo reći domaćin, otac troje dece, ne skida osmeh s lica. Dočekao nas je srdačno, i pokaza njegovo imanje.

Teodorović se prvenstveno bavi poljoprivrednom, ratarstvom, ali stočarstvo je glavna delatnost. Godišnje utove oko 1000 tovljenika, to mu je kapacitet, i zavisi i od toga koliko ima stočne hrane, jer hranu ne kupuje imaju svoju proizvodnju. Osim tovljenika ima 6 krava i 4 junice.

Prasad uzima sa mini farmi, i to je danska genetika.  Privast je oko 1 kg dnevno. Po rečima Teodorovića, zadovoljan je  proizvodnjom, ali ipak uvek ima problema. Cena nije baš zadovoljavajuća a i u pitanju je uzov svinjskog mesa.

Teodorović redovno dobija subvencije Ministarstva poljoprivrede. Zahvaljujući subvencijama kupio je traktor i ostale priključne mašine. Po njegovim rečima treba pomoći malim poljoprivrednim proizvođačima, i da država samo malo može da im pomogne.

„Treba napraviti mali kompromis i svima bi bilo lepo, ističe Teodorović.

Mi smo ratarska zemlja imamo dosta oranica, imamo kukuruza, pšenice, samim tim i naša hrana bi bila jeftinija i mogli bi godišnje da izbacujemo 15 -20 miliona tovljenika možemo izvesti. Od nas nisu bolji ni Holandija i Danska što se tiče kapaciteta, problem je plasman.  Najbolje bi bilo kada bi izvozili u kinu i da naže žitarice plasiramo kroz tovljenike.

Po Miloševim rečima, stočna hrana je dosta skupa i ko kupuje hranu, nije mu lako.

Subvencionisani krediti su dosta pomogli. Prošle godine je bila likvidnost koja je mnogima pomogla.

Miloš savetuje da se gaje krave jer su i subvencije veće.

Na naše pitanje šta misli o udruživanju poljoprivrednika Miloš je rekao:

Svaki vid udruživanja je odličan. Opšte karakteristike prosečnog malog poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji: visoki troškovi proizvodnje i neracionalno korišćenje resursa; nizak nivo tehničko – tehnološke opremljenosti; mali broj grla stoke po jedinici poljoprivredne površine; pretežno mešovita ratarska proizvodnja; i drugi pokazatelji koji otežavaju povećanje produktivnosti i rentabilnosti u proizvodnji.

U razvijenim zemljama zapada, zadrugarstvo je razvijeno na zavidnom nivou. U tim zemljama je svest poljoprivrednih proizvođača takva da ne mora svaka kuća da ima kombajn ili veliki traktor pogotovo ako ima i radi manju površinu zemljišta, jer je samim tim način poslovanja bolji, smanjen je rizik od zaduživanja i propadanja. Kada se udruži deset proizvođača i kada kupe zajednički kombajn, pod pretpostavkom da imaju samo svako po 20 hektara zemljišta, iza ulaganja “stoji” ukupno 200 hektara zemlje, više proizvedene robe, bolja je mogućnost pregovaranja o uslovima kupovine repromaterijala i slilčno. Kako zaključuju poljoprivredni stručnjaci upravo u tome se i ogleda pravo zadrugarstvo.