Šljiva ( lat. Prunus subg. Prunus), je voće iz porodice ruže sa okruglim ili duguljastim modro plavim plodovima,  koji se koriste u ishrani. Osim u svežem stanju od šljive se prave džemovi, marmelade, razni namazi, sokovi, a vekovima se koristila i u lekovite svrhe. Šljivici se danas najviše prostiru u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji. Sa 43 miliona stabala i prinosom od 700.000 tona, Srbija je na trećem mestu po proizvodnji šljiva u svetu.

Od Kavkaza do Srbije

Prvi pisani podaci o šljivi potiču od grčkih pesnika, a Teofrast koji je živeo 300 godina pre nove ere, opisao je tri sorte šljive. Ne postoje pouzdani dokazi o poreklu ovog voća, ali postoje zapisi da se sa šljivom trgovalo u vreme Tatara, Huna i Turaka. Smatra se da su u Rim donete u prvom veku naše ere.

Domaću šljivu doneli su naši preci prilikom naseljavanja Balkana, ali tek početkom 19. veka počinje intenzivno da se gaji, a šljivici niču širom Srbije. Smatra se da domaća šljiva potiče sa severnog Kavkaza i da je nastala spontanim ukrštanjem crnog trna i džanarike. Legenda kaže da se nekada kuća gradila na mestu gde šljiva najbolje raste. U nekim krajevima umesto hrastovog drveta seče se šljiva za badnjak. Bez rakije šljivovice ne može da prođe nijedna svečanost,  od svadbe do slave i krštenja. Rakija šljivovica se pominje u narodnim pesmama, pričama, predanjima… Na Badnje veče, kao i tokom posta, na trpezi se obavezno nalaze i suve šljive. Mnoga porodična prezimena vode poreklo od šljive, kao i imena mnogih sela u Srbiji.

Šljiva je zahvalna  za gajenje, uspeva u brdskim predelima oštrijeg reljefa, daje obilan rod, a samo drvo šljive je vrlo zahvalno za obradu. Šljiva živi 30 do 40 godina, a dostiže visinu do 12 metara, lako se razmnožava i ne zahteva posebnu negu. Cveta u martu i aprilu, kada drvo prekriju snežno beli cvetovi. U zavisnosti od sorte plod dozreva od jula do septembra.

Plod je koštunica od 6,5 do 66,7 g, jajastog, loptastog ili kruškastog oblika sa bočnom brazdom. Pokožica ploda je modroplava, ali može biti i ljubičasta, crvena ili žuta.

Mesnati plodovi zahvalni su za preradu, pa se od šljive prave džemovi, marmelade i razni drugi namazi. Plodovi sadrže do 75 odsto vode i 25 posto suve materije. Ukus  zavisi od odnosa šećera i organskih kiselina. U plodu šljive preovlađuje glukoza, ima nešto manje fruktoze, pektinske materije, ali u kalijuma, fosfora, provitamina A i vitamine B i C.

Lek za memoriju

Šljiva se u narodnoj medicini već vekovima koristi i u lekovite svrhe. Njeno lekovito dejstvo potvrdila su brojna istraživanja na američkim univerzitetima, gde je dokazano da konzumiranje šljive utiče na poboljšanje gustine kostiju koje postaju jače i otpornije. Šljive pomažu i kod kontrole nivoa šećera u krvi, pa se konzumiranjem ove voćke smanjuju rizik od dijabetesa tipa 2. Samo pet šljiva dnevno je dovoljno da poboljšate memoriju, a kako je ovo voće bogato kalijumom pomaže i pri kontroli visokog krvnog pritiska, te smanjuje rizik od moždanog udara. Suve šljive su odličan način da ubrzate varenje, a utiču i na poboljšanje zdravlja očiju. Pospešuje rad jetre i izlučivanje žuči, kao i bolji rad bubrega i mokraćnog mehura. Šljiva jača živce te pomaže protiv nervoze, stresa,  nesanice i poteškoća s koncentracijom. Kao oblog dobra je protiv alergijskog osipa, krasta, rana i čireva.

Osim ploda u lekovite svrhe se koristi list i smola. Listovi se beru od maja do avgusta, suše na promaji i koriste kao čaj. Kod upale grla dobro je prokuvati nekoliko svežih listova šljive u vinu, pa ovom tečnošću ispirati grlo i usta.

Smola koja curi iz kore drveta skuplja se od maja do jula. Istopljena u sirćetu smola šljive pomaže kod zarastanja rana, a dodata u vino kao sredstvo koje pospešuje izlučivanje bubrežnog i mokraćnog peska i kamena.

Ali, koliko god da su zdrave,  treba biti oprezan sa konzumiranjem, jer postoje osobe koje teško podnose ovo voće. Naime, kod pojedinih ljudi nakon jela svežih šljiva može doći do nadutosti stomaka, ili čak zapaljenja sluznice creva. U tom slučaju najbolje je šljive jesti kao džem, ili marmeladu, ili jednostavno napravite kompot od šljiva. Čak i onima koji nemaju problema sa varenjem preporučuje se da plodove šljive dobro sažvaću kako bi se lakše razgradile u želuci.

Dug plaćen u suvim šljivama

Ulaganje u šljivarstvo Srbija započinje u vreme Miloša Obrenovića i tada izvoz ovog voća postaje unosan biznis. Sve do 1864. šljive su korišćene isključivo za proizvodnju rakije i pekmeza, a od tada počinje i njihovo sušenje. Srpska sušena šljiva je danas poznata širom sveta. Istoričari su zabeležili da je Srbija posle Prvog svetskog rata Francuskoj dug za naoružanje isplatila u suvim šljivama. Takođe, 1879. godine ostvaren je rekordan izvoz u SAD kada je u tu zemlju plasirala više od 37.500 tona šljiva u vrednosti od 30 miliona dolara.

Iako se rakija šljivovica smatra srpskim nacionalnim pićem, nažalost, Nemci su bili brži i ažurniji, pa su rakiju zaštitili kao svoj nacionalni brend iako ovo pravo po svemu pripada Srbiji.