Diplomirani inženjer poljoprivrede, i glavni i odgovorni urednik Agrobiznis magazina, Goran Đaković jedan je od najkvalifikovanijih za razgovor o srpskom agraru. U sektoru poljoprivrede kao stručnjak je već više od dve decenije. Za razliku od mnogih koji iz gradske fotelje pričaju o agraru, on se pre skoro pet godina preselio iz Beograda u selo Stojnik, kod Aranđelovca, gde je započeo uzgoj jagoda. Na sopstvenoj koži osetio je ono što tišti srpskog seljaka, ali se i spremno uhvatio u koštac sa svim problemima. Na pitanje kuda ide srpska poljoprivreda, Đaković ističe da je to možda za neke suviše retoričko, ili pak filozofsko pitanje, ali svakako tema za razmišljanje svakog poljoprivrednika, stručnjaka, ili političara koji želi da unapred razmišlja o potencijalnim problemima, ili kako je to popularno reći izazovima.

Poljoprivreda je postala ozbiljan biznis, šta je za vas bio najveći izazov?

– Nema izazova, ili znate da radite ili ispadate. Surovo, ali istinito. Znanje nije samo ono koje stičemo u školama već i u samoj proizvodnji. Nema dobrog proizvođača jagoda bez 5 godina iskustva kao ni stočara, ili povrtara. Zašto kažem pet godine? To je zapravo vreme za koje vi možete da sagledate koliko ste uspešni. Može vam za to biti dovoljno da pogledate i kako ste živeli prethodnih pet godina, da li ste nekome dužni, ili ste svoj na svome. Ako ste dužni da li ste plaćali rate na vreme? Kažu, u poljoprivredi se mnogo radi. Tačno, mnogo se radi ali ima i odmora. Crveno slovo se ne radi, kao ni nedeljom ako vam nije do rada možete i da ostavite za kasnije, a za ono što manje volite unajmite radnu snagu da to uradi. Idilično, zar ne? Nije naravno sve baš tako lepo. Treba gaziti u balegu, goreti na vrućini ili kisnuti ali sve je to prirodno i normalno.

Dosta putuje, koja je razlika između poljoprivrednika kod nas i u inostranstvu?

– Žega je i u Kanadi kao što je i mraz, hladno je i u Švajcarskoj samo što oni nemaju kuda posle 18 časova dok se u Srbiji može birati hoćete li na igranku ili u grad, ili u tržne centre koji rade do deset. Kada budete sveobuhvatno shvatili stvari džaba puste pare ako nemate na šta korisno da ih potrošite, sa njima u grob sigurno nećete, jer ćete poneti samo ono što ste na ovaj svet doneli. I dozvolite mi da ovde citiram našeg blaženopočivšeg patrijarha Pavla koji reče: “Kada ste došli na ovaj svet samo ste vi plakali, trudite se da kada odlazite svi drugi plaču, a vi da se radujete“. Koliko istine i životne mudrosti u samo jednoj rečenici! Vratimo se životu. Da li ste spremni da uzmete novac od Evropske unije? Možda vas nekoliko stotina. A uskoro će na stotine miliona evra biti moguće uzeti. Koliko nas zna kako se novac uzima? Veoma malo. Šta ste uradili da nešto naučite? NIŠTA! I šta očekujete? Moja poruka je koliko ste naučili toliko ste i dobili.

Sve su glasniji oni koji kritikuju sve i svakoga. Da li vam smetaju zamerke bez argumenata?

– Neretko mi se dešava da me nekoliko njih prostih pre svega, a rekao bih i bez elementarne pristojnosti pita što ti ne živiš na selu, pa su tu i sočne psovke na šta bih mene i moje srodnike nabili. Zar je to domaćin? Možemo da se ne slažemo oko političkih odluka i stavova, ali zar je normalno da se jednom čoveku obraćamo tako ma ko on bio?

Često slušamo nezadovoljne seljake u čemu je zapravo problem?

– Traže veću cenu mleka, a šta nude? Krave ulepljene u balegu, zatvorene u stare kuće sa prozorom ili bez? Nema toga više, prošlo. Krava mora napolje i na ispašu. Pa zar vam nije lepše i lakše? Uz to, sada kada imate električne čuvarice u čemu je problem? Njive i pašnjaci po Šumadiji na sve strane pusti. A svi bi u lepu ravnu Vojvodinu da plaćaju i po 20000 evra za hektar, da budu bogati siromasi i bave se suvim ratarenjem. Čak ljudima nije doprlo do sveti ni to kako radi Delta ili kako ono vole da kažu Mišković sa jabukama ili Al Dahra sa borovnicama. O tome kakvi smo valjda govori i to da poslodavci u Srbiji moraju da uvoze radnu snagu sa Tahitija, Filipina, Senegala, Pakistana, Indije i ko zna koje države. Zar je moguće da smo toliko zaluđeni glupostima da nam je sve teško i da ne shvatamo da ako propadne vlasnik firme propada naše radno mesto? Naravno da ne treba da dozvolimo ugnjetavanja ali zar je posao tako što na svakih pola sata ili sat napraviš pauzu od 15 munuta? Pa da zlato skupljaju propali bi. Zar je to posao? Tome smo naučeni ili se radi puno radno vreme sa pauzom kada je i predviđena. Pomenuh Boga i neke više teme, zamislite kada bi on radio kao mi – malo radi pa da predahne i tako po ceo dan. Kažu mi ti nisi tipičan primer, ti si radoholičar. A zar je radoholičar onaj koji ode na sastanak pa sa sastanka donese nešto novo? Ili sedi pa razmisli i kreira neki novi poduhvat pa ga sprovede u delo?

Stalno se govori o odlasku mladih sa sela iako je to višedecenijski problem. Šta je razlog?

– Često kažu poljoprivreda propada, što se mene tiče neka Bog da da probada i dalje jer smo 2000. godine jedva malo izvozili, a 2020. godine duplo više izvezli nego uvezli. To što nam mladi odlaze iz sela nije samo naš specijalitet, tako je i u Švajcarskoj i u Danskoj. Nije kriva finansijska situacija nego vaspitanje. Šta gledate na TV-u? Lep život na selu ili urbane sapunice i serije o advokatima, lekarima i pevačicama. Da nije Radoša Bajića ne bi ni znali ništa o selu mada bih imao i njemu da zamerim jer je mogao svojim poduhvatom malo i da utiče na to stanovništvo kako bi bolje izgledao život kada bi i oni sami bili bolji, manje palili strnjiku a više učili kako da je iskoriste. Praznili septičke jame tamo gde je prihvatljivo a ne komšiji pod nos.

Koliko je srpskom agraru potrebna modernizacija?

– Modernizacija? Hoćete subvencije za isplatu što pre? Evo od sledeće godine kada uvedu E-  agrar, odnosno da dokumenta predate preko interneta, dođu vam u kontrolu i šta će onda biti. Da li znate da popunite dokumenta, da upalite računar, da li su vam mašine koje ste kupili nove, ili šetaju od gazdinstva do gazdinstva ako zaista postoje?

Naredne godine odvaja se žito od kukolja. U Hrvatskoj je nestalo 40000 gazdinstava, odmah sada mogu da potpišem kod nas će nestati duplo više. Ali će biti i duplo više onih koji znaju kako se radi i zašto se baš tako radi. Procenjujem da ih je danas 30000, a računam da će ih biti tri puta više za 10 godina. Do tada živi bili pa videli!

Kako do dodatnih subvencija i podrške države?

– Može ali ako se udružite i poštujete pravila. A pravila piše onaj ko daje novac. Sjajan primer je Savez pčelarskih organizacija Srbije. Napravili su svoj pogon odredili sami sebi cenu i zarađuju kao proizvođači i trgovci. Samo prepišite njihov primer i stvar rešena. Kako je najavljeno i ovčari se organizuju tako da urade a resorni ministar pominje proizvođače paradajza i mleka. Mudro,  ali treba doći do kraja a to nije lako jer mora da se radi i da se ulaže.