Šljiva je naša nacionalna voćka i glavni predstavnik koštičavih voćnih vrsta.  Bila je i ostala veoma zahvalna voćna vrsta kada se govori o njenom gajenju. Pre pola veka imali smo naše dominantne autohtone sorte – crvena ranka, crnošljiva, metalaš i opšte poznata požegača. One su su se razmnožavale izdanački što je ovaj proces pojednostavljivalo. To su bile svetle tačke u širenju šljivarstva u Srbiji. Vremenom, što je sasvim normalno, sortiment se menjao. Kolege prof. dr Milisava Mitrovića u Institutu za voćarstvo u Čačku još pre pet decenija počeli su selekciju i stvaranje novih sorti širokog spektra dozrevanja. Sada već davne 1977. godine priznate su prve čačanske sorte šljiva počev od Čačanske rane, preko Čačanskog šećera, Čačanske lepotice, Čačanske najbolje do Čačanske rodne. Sada ta porodica broji 17 sorata što je ogroman doprinos šljivarstvu i voćarsvu naše zemlje.

Kada će šljivovica postati srpski brend?

Mitrović podseća da se sa izmenom sortimenta počela menjati i kultura konzumiranja, odnosno potražnje šljive kako stone tako i za različite vidove prerade. Velike prednosti šljive u odnosu na druge voćne vrste su širok spektar upotrebe njenih plodova, od stone do zamrzavanja, pravljenja kompota, slatkog, pekmeza, marmelada, sušenja – što je bio i ostao brend, i poslednje, ali ne manje važno, meke i ljute šljivove rakija.

Po suvoj šljivi i rakiji šljivovici bili smo posebno poznati. Međutim, u poslednje vreme izmenile su se organizacione i sve druge strukture, tako da nam danas manjka i kvalitetnih plodova za suvu šljivu ali i za kvalitenu rakiju. Trudimo se da napravimo srpsku šljivovicu kao brend ali to kao da nam se neda, pa još uvek nije ni ostvareno. Kroz naučno-istraživačke institucije, državne organe – ministarsva i privredne komore i druge, treba ozbiljno pristupiti izradi koncepta strategije kako voćarstva u celini, tako i šljivarstva. Sada možemo da kažemo da sve imamo, ali kada sumiramo sve, možemo zaključiti da su ekološki uslovi učinili da je značajno smanjen rod šljive. Sem toga, elementarne nepogode su učinile svoje, pa plodovi gube tržišnu vrednost te se od njih mogu praviti samo rakije i pekmezi, kaže Mitrović.

Naš sagovornik podseća da je čačanski kraj svojevremeno imao organizaciju koja se zvala „Čačanka“ i ona je od poljoprivrednih proizvođača sabirala destilat šljive, u svojim pogonima ga dorađivala i pakovala. Sedmično je 20.000 litara isporučivala u Zagreb i isto toliko u Banja Luku. Ova firma je privatizovana, takvih privrednih institucija, koje su bile svetle tačke, više nema. Danas imamo zadruge koje proizvedu male količine rakije, a nedostaju ozbiljne destilerije koje bi bile nacionalne, a šljivovu rakiju dovele do savršenog nivoa koja bi imala veliku prohodnost kako na domaćem tako i na stranom tržištu. Istina je da, kada se govori o preradi šljive, jedini proizvod koji sada dobija na kvalitetu je – prepečenica.

Ne možemo ove godine da ispečemo rakiju i da kažemo da je ona spremna za prodaju. Takva rakija treba da odleži nekoliko godina i nakon toga da dostigne svoj pravi i vrhunski kvalitet. Sada imamo manje privatne destilerije i kako živimo u vremenu ličnih interesa, svako pokušava na svoj način da ostvari neki obrt i dobit. Posebno veliki problem u celokupnoj poljoprivredi je taj što su proizvođači hrane i potrošači u nezavidnom položaju, dok svi u lancu između njih pokušavaju da ostvare što veće finansijske dobiti u ovom procesu, objašnjava prof. dr Milisav Mitrović.