Na 17 kilometara od Raške podno šumovite Golije nalazi se brdsko-planinsko selo po imenu Sebimilje. Prelepa priroda, svež i čist vazduh, zdrava voda ali je sve manje ljudi. U kućama raštrkanim po brdima ostalo je manje od 100 stanovnika mahom starijih domaćinstava, dok su mladi pobegli u grad. Vojo Jovanović, rođen i odrastao u Sebimilju bavi se stočarstvom i ističe da država i opština čini sve da im olakšaju život i rad u selu. Kuće su raštrkane po brdima pa do prvog komšije Vojo ima da pešači dva kilometra preko brda.

– U ove kuće što su blizu moje preko leta dolaze penzioneri. Leti je sa mnom i moja supruga koja mi pomaže da skupim seno za stoku, a zimi je u Raškoj sa našim sinom koji ide u treći razred osnovne škole. Šta vam kažem od šestoro dece samo sam ja ostao na selu, svi drugi su otišli – opisuje svoj život Vojo.

Ostao je na očevini da ne zapusti ognjište i živi od poljoprivrede. – Posadio sam šljive, jabuke i kruške, posejem krompir, imam malo i stoke osam krava i teleta. Ranije pre korone mleko, sir i kajmak sam prodavao u hotelima, sada je i to stalo. Nema ovde seljak kome da proda ono što proizvede – iskren je naš sagovornik i nastavlja:

– Ako imaš tele dolaze kupci, pa te ucenjuju i na kraju prodaš za oboliko koliko ko on hoće, a ne za koliko tele vredi. U selu je slaba struja ne može ni muzilica da se uključi zato sam i prestao da se ozbiljnije bavim proizvodnjom mleka. Sada krave držim samo za sopstvene potrebe – dodao je on.

– Težak je život ovde u selu, posebno zimi kada zaveje sneg. Država i opština Raška čine šta mogu, zimi se putevi redovno čiste, ali u selu nemaš ni prodavnicu. Opština je finansirala da se udari makadam na 3,8 kilometara puta ovde do sela da možemo da dođemo do svojih kuća. Nije lako biti seljak, treba znati da sedneš i voziš traktor, da baliraš seno, težak je ovo život ali eto borim se, da se živi mora – dodaje Vojo Jovanović iz sela Sebimilje kod Raške.