Runolist (Leontopodium alpinum) je veoma retka i zaštićena biljka ne samo u Srbiji već i u čitavoj Evropi. Može se naći samo na veoma nepristupačnim, kamenitim, planinskim liticama (otuda ime – lat. alpinus = planinski) pa je često njeno branje dovodilo do stradanja planinara.
Runolist se koristi u lekovite svrhe, a obično se koristi kod respiratornih i probavnih smetnji, ali takođe i kod stomačnih problema poput dijareje. U kozmetičkim preparatima za negu kože se dodaje kao ekstrakt jer je vrlo dobar antioksidans. Za ovu vrstu se vezuju razne legende, a jedna od njih kaže da je nekada davno muškarac otišao u planinu kako bi sakupljao lekovite biljke i nikada se nije vratio zbog čega je njegova voljena bila vrlo tužna i odlučila je da ode da ga potraži. Nalazi ga kraj dva lednika i ostaje pored njega, na steni, da plače moleći Boga da zauvek ostane kraj njega tu, pazeći ga. Kako je Gospod uslišio njene molbe, žena ostade plačući celu noć.
Runolist cveta od jula do septembra i danas je zakonom zaštićena biljka u prirodi jer je veoma retka, a i da nije njeno branje se ne preporučuje – iako u folkloru naroda sa Alpa dominiraju bajke o mladićima koji svoju hrabrost dokazuju berući runolist svojim draganama, ne mali broj planinara prošao je neslavno nakon posezanja za ovom biljkom na strmom kamenjaru. Ali, pošto znamo da je izuzetno lekovit, runolist se uzgaja na velikim nadmorskim visinama u uslovima koje inače ima u divljini.
Njegov cvet je zapravo skup stotinjak cvetića grupisanih unutar desetak glavica okruženih plišanim listićima poređanim u obliku zvezde. Danas razlikujemo dve vrste runolista, Leontopodium nivale, i Leontopodium alpinum, alpski runolist. Osim što raste na Alpima, runolist je prisutan i u planinskim predelima Balkana, kod nas na Kopaoniku, Mučnju i Tari, ali njegova postojbina je zapravo Azija – Himalaji i Sibir, odakle je na zapad stigao tokom Ledenog doba.
Švicarska i Bugarska, koje takođe imaju visoka planinska područja i mogu se pohvaliti runolistom, ovaj su cvet proglasili svojim simbolima.
