Paphiopedilum ili gospina papucica je orhideja koja dolazi iz tropskih oblasti Indonezije. Papucice odlikuje karakteristican izgled cveta, zbog cega se greškom mislilo da love insekte.
Ova orhideja rasprostranjena je od Velike Britanije, Francuske, središnje i severne Evrope do Rusije i dela Azije sve do Tihog okeana (Kina, Korea, severni Japan),ali je u svim zemljama retka i ugrožena. Zbog svog egzotičnog izgleda često je bila sakupljana za uzgoj i upotrebu u hortikulturi, što je drastično smanjilo njene prirodne populacije te vrstu dovelo do opasnosti od izumiranja.
Otkriće gospine papučice u Srbiji vezano je za mađarskog botaničara Karolja Šoa (orig. Károly Rezső Soó von Bere), koji je prvi pronašao ovu veoma retku orhideju na padinama Suve planine u istočnoj Srbiji 1929. godine. Značaj ovog otkrića je bio veliki, jer je lokalitet na Suvoj planini predstavljao najisturenije nalazište u južnom delu areala ove biljke, ali i izuzetno udaljen u odnosu na njene najbliža poznata nalazišta u Bugarskoj i Crnoj Gori. Dugo vremena ova jako atraktivna orhideja nije bila pronalažena na Suvoj polanini, da bi je tek 1986. godine, ponovo „otkrio“ dr Marjan Niketić, muzejski savetnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. U literaturi postoje podaci o prisustvu gospine papučice i u okolini Majdanpeka u severoistočnoj Srbiji, ali ovi nalazi nisu potvrđeni terenskim istraživanjima.
Stablo se razvija iz podzemnog, čvorastog i debelog podanka. Uspravna je i prekrivena kratkim dlačicama. Osnovu stabla prekrivaju smeđi, prilepljeni listovi koji se ljušte. Stabljika može da naraste do 60 centimetara visine i nosi svetlozelene listove koji svojim donjim delom obuhvataju stabljiku poput rukavica. Listovi pri krajevima mogu imati plavozelenu boju, a dostižu dužinu od 7 do 15 centimetara.
Talasasti su na krajevima i imaju jasno izražene žile. Cvetovi Gospine papučice su najveći, najčudniji i najizraženiji od svih vrsta orhideja. Razvijaju se na vrhu stabljike, veliki su i izduženi i veoma lepog mirisa. Purpurnosmeđi listovi cveta okružuju „mednu usnu“ jarko žute boje. Cvetovi rastu u grupama od po dva ili su pojedinačni. Ređe se može naći po tri ili četiri na jednoj stabljici. Takođe, postoje i dva žuta prašnika. Oni imaju crvene tačkice po sebi i nalaze se u mednoj usni. Plod je čaura sa velikim brojem sitnih semena.
Postoji mnogo podela, ali osnovna je na:
Zelenolisni varijeteti
Za papucice je zalivanje najvaznije. Supstrat nikada ne sme da se osusi potpuno, ali isto tako nikada ne sme da bude mokar. Treba ih pustiti da se prosuse, ali traze vise vode nego npr phalaenopsis i cattleya. Zimi mogu da se osuse izmedju zalivanja zbog nizih temperatura.zavisi od rezima zalivanja i od uslova. Njihovo korenje je prilagodljivo i moze da raste cak i u cistoj kori i glinoporu. Kod nas se najcesce gaje u cistoj kori, bez ikakvih dodataka jer su zimi izlozeni nizim temperaturama i lakse ih je zalivati (kora ne zadrzava vodu pa se smanjuje opasnost od trulezi)
Za papucice je zalivanje najvaznije. Supstrat nikada ne sme da se osusi potpuno, ali isto tako nikada ne sme da bude mokar. Treba ih pustiti da se prosuse, ali traze vise vode nego npr phalaenopsis i cattleya. Zimi mogu da se osuse izmedju zalivanja zbog nizih temperatura.
One ne vole mnogo prehranjivanja, osetljive su na nagomilavanje soli u supstratu. Prehranjujte ih svako drugo zalivanje dobro razblazenim mineralnim djubrivom (3-4 puta vise razblazeno od preporucene doze).
Sarenolisni varijeteti
Odrzavanje sarenolisnih sorti je isto kao i prethodnih sem toga sto one traze manje svetla i trpe vise temperature.
