Nafta i njeni derivati koji se koriste kao pogonsko gorivo danas spadaju u neobnovljive resurse,tj iscrpljive prirodne resurse. Ovog goriva je sve manje, proizvodnja je skuplja, a činjenica je i da su pojedini ratovi vođeni zbog nafte. Zato treba pronaći zamenu ovom gorivu, a jedna od mogućnosti je i biogorivo.

Biogorivo je ustvari bioetanol koji se dobija  iz biomase alkoholnim vrenjem. SAD su najveći proizvođač bioetanola u svetu gde se on dobija uglavnom od kukuruza, dok je u Brazilu najveća zastupljenost biogoriva (20%) u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem a  bioetanol se proizvodi od šećerne trske.

Kao pogonsko gorivo bioetanol se u sadašnjim motorima sa unutrašnjim sagorevanjem može koristiti u procentu od 10 do 20 % bez ikakvih adaptacija motora. Za korišćenje čistog bioetanola ili većeg procenta potrebna je adaptacija motora.

Zbog jeftinijih inputa u proizvodnji strnih žita sve više se bioetanol proizvodi od pšenice umesto od kukuruza. Važno je da biljna masa ima što veći sadržaj skroba koji se u prisustvu enzima alfa i beta amilaze razlaže do prostih šećera iz kojih se u procesu fermentacije dobija alkohol. Kao nus proizvod ovog procesa dobija se “džibra” koja može poslužiti kao “mokra ” kvalitetna stočna hrana koja bi mogla zameniti određenu količinu suve koncentrovane hrane. Još se dobija i ugljen- dioksid bez koga se danas ne može zamisliti proizvodnja sokova (gaziranih).

Cilj je da se korišćenjem pšenice, tritikalea i drugih žitarica proširi njihova upotrebna vrednost od prehrambene industrije na energetiku. Takođe je ideja da se bioetanol dobija iz biljne mase kao što su slama, kukuruzovina i dr , a da se zrno pšenice i dalje koristi u prehrambenoj industriji. Zato bi trebalo intenzivirati agrotehniku i podići prinose žitarica na viši nivo.

Još jedna dobra strana korišćenja bioetanola kao pogonskog goriva je činjenica da se njegovim sagorevanjem ne zagađuje životna sredina, nema štetnih produkata, kao što su sumpor-dioksid i dr.