Zemljište je prirodno bogatstvo jedne zemlje, neprocenjivo dobro celog čovečanstva i kao takvo ga moramo čuvati za buduća pokoljenja. Kao osnova poljoprivredne proizvodnje zemljište je podložno degradaciji i uništavanju. Svojom aktivnošću u pravcu intenziviranja biljne proizvodnje, čovek utiče na ravnotežu činioca koji učestvuju u stvaranju i održavanju zemljišta. Neracionalnom primenom hemijskih sredstava putem pesticida i mineralnih đubriva, ne retko se dovodi do narušavanja hemijskih osobina zemljišta i zagađenja zemljišta i podzemnih voda. Time se preko zagađenja zemljišta i voda nndirektno utiče istovremeno i na kvalitet i biološku vrednost dobijenih proizvoda. Sve veća težnja za intenzivnijom proizvodnjom i postizanjem što višeg ekonomskog efekta, često je praćena nagomilavanjem nitrita, nakupljanjem teških metala, čija toksičnost zavisi od njihove koncentracije u zemljištu, čestom zakišeljavanju, zaslanjivanju i alkalizaciji zemljišnog rastvora. Deponije smeća i upotreba otpadnih voda i kanalizacionog mulja u poljoprivredi glavni su izvor zagađenja zemljišta i podzemnih i površinskih voda i izvora vode za piće putem različitih rastvorljivih organskih i neorganskih materija.

Svojim nekontrolisanim aktivnostima, čovek narušava fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta. Primenom teške mehanizacije, većim brojem prohoda i preteranim gaženjem zemljišta, obradom zemljišta u nepovoljnim uslovima za obradu, značajno se utiče nepovoljno na zbijanje zemljišta, narušavanje strukture, vodno-vazdušnog režima kao i toplotnog režima zemljišta. Učestalom plićom obradom zemljišta stvara se takozvani plužni đon. U odsustvu mera podrivanja i produbljivanja orničnog sloja, dolazi do prekida kapilarnih tokova vode u zemljištu i kao posledica toga biljke prolećne vegetacije vrlo teško se mogu izboriti protiv sušnih agroekoloških uslova. Koren biljaka je slabo razvijen, teško dolazi do dubljih zemljišnih rezervi vlage i hranljivih materija. Zbog narušavanja fizičkih osobina zemljišta povišene zbijenosti i pliće obrade, zemljište i nije u mogućnosti da akumulira dovoljne rezerve zimske vlage. Sve to otežava mogućnost biljci da toleriše sušne agroekološke prilike.

Najveći deo naših poljoprivrednih zemljišta siromašno je u humusu-bitnom činiocu plodnosti zemljišta, a sve je ređa upotreba stajnjaka i drugih organskih đubriva koja bi povisila nivo humusa u zemljištu. Smanjeni nivo humusa utiče takođe na narušavanje strukture i hemijskih osobina zemljišta, kao i njegove biološke aktivnosti. Paljenjem strnike posle žetve narušava se aktivnost mikroorganoizama, smanjuju rezerve organske materije i nivo mineralnih hraniva u zemljištu. Primenom stajnjaka, zelenišnog đubriva uz adekvatnu i propisanu upotrebu mineralnih đubriva poboljšale bi se hemijske osobine zemljišta, povećao nivo korisnih mikroorganizama i poboljšala njihova aktivnost u smislu razgradnje organskih ostataka i primenjenih đubriva, poboljšala struktura, vodno vazdušni i toplotni režim mzemljišta. Povećanjem rezervi humusa poboljšali bi se uslovi za dublju obradu zemljišta. Dubljom obradom zemljišta i podrivanjem i rastresanjem zemljišta razbio bi se plužni đon i popravio vodno-vazdušni režim zemljišta, poboljšala mogućnost zadržavanja i akumuliranja većih rezervi zimske vlage, bolje prodiranje i ravijanje korenovog sistema biljaka i bolje tolerancije biljaka na sušne uslove u toku letnje vegetacije. Popravkom kiselosti zemljišnog rastvora omogućilo bi se biljci da kvalitetno iskoristi rezerve mineralnih hraniva iz zemljišta i iz mineralnih đubriva. Ovom merom se utiče na postizanje boljih prinosa i rezultata u biljnoj proizvodnji i proširuje spektar setvene strukture na hemijski degradiranim parcelama.

Plodosmena i plodored kao polazni činioci bilo koje biljne proizvodnje, osnov su iskorišćavanja i očuvanja obradivog zemljišnog sloja. Ovom merom održavaju se povoljne fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta. Smenom useva postiže se kvalitetnije i racionalnije iskorišćavanje mineralnih hraniva i rezervi vlage iz zemljišta. Plodored je agrotehnička mera kojom se posebno u tropoljnoj smeni useva uključujući neku leguminozu, postižu značajno bolji prinosi u odnosu na klasičnu dvopoljnu smenu kukuruza i pšenice koja je na našim terenima najčešće zastupljena, ne uzimajući u obzir monokulturu koja nije preporučljiva a ipak je takođe prisutna u ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji.