Poreklo stanovništva sela Velereč (pominje se i kao Velereči i Veleriječi), opština Gornji Milanovac – Moravički okrug. Prema knjizi Milenka Filipovića „Takovo“. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.

Po predanju, Srbi su se počeli naseljavati u Velereči od Kočine Krajine i kada su se doselili preci Milovanovića u selu je bilo samo devet kuća. Stariji su zaseoci u gornjem, brdovitom, delu atara; dedovi su se naseljavali u brdu da se sklone od turskog nasilja. Sadašnji starci u selu pamte kada u Polju uopšte nije bilo kuća; prvi je sišao u Polje Milosav Ružić-Nikolić pre nekih 50 godina. Deo naselja Ivovik bio je pod šumom i trnjem i tu se prvi naselio neki Latica od Sjenice. Međutim, Stevan Milojević sa Ivovika kazivao je da on razorao sedam starih kućišta na Ivoviku, što znači da je nekada tu bilo selo, pa je opustelo. Na povijarcu od Turskog Brda ka Starom Selu, kod košare Milića Minića, postoji veliki krst od kamena, visok 120 sm; po kazivanju, tu je poginuo neki putnik. Gavrovo, Gavrića i Gavrovića Brdo zove se po rodu, koje je izumrlo. U selu je spomenik šesnaestorice vojnika, koji su izginuli u Prvom svetskom ratu braneći Gornji Milanovac.

Ivovik je ranije bio u ataru Brusnice a Tursko Brdo (Srećkovići) u ataru Majdana, pa su ti delovi dodati Velereči oko 1840. godine.

Veliki deo roda šljiva u Srbiji završi u rakiji. Stručnjaci kažu da proizvodnja tog voća kao važne sirovine ima budućnost i šansa je za razvoj sela.

Posetili smo gazdinstvo Vladimira Stijovića iz ovog sela. Vladimir uzaja šljive i to  čačansku rodnu, čačansku lepoticu i stenlej.

“ U jesen 2015. godine zasadili smo 900 stabala na površini od 1,5 hektar. Učio sam od ujaka Gorana  Mandela, koji ima dugogodišnje iskustvo u voćarstvu. Zajedno sa mnom učio je i moj brat Goran.  Kod nas način na koji ćemo šljivu plasirati, zavisi od tržišta. Ukoliko je dobra cena prodajemo je kao konzumnu. Međutim ima i  godina  kada šljivu preradimo u rakiju, džem, rakiju.

Najbolji tereni za podizanje ove voćarske kulture nalaze se iznad 300 metara nadmorske visine, a terene sa nadmorskom visinom ispod 100 metara treba izbegavati, pogotovo u kotlinama gde je izmrzavanje šljive gotovo izvesno.

Rodna stabla šljive se orezuju dok miruju, ali i u doba vegetacije. Letnje orezivanje služi da se uklone mladice koje nisu neophodne i da se osvetli unutrašnjost krošnje. U isto vreme omogućiće se bolje prskanje. Sva prihrana koja se stavlja tada će ići u rast ploda, pupoljaka i osnove krošnje, a ne u mladice. Zimsko orezivanje služi za održavanje oblika kakvog želimo i za usmeravanje balansiranog odnosa između generativnog i vegetativnog rasta.

Šljivovica je rakija sa kojom se u Srbiji nazdravlja! Uz nju se u našoj zemlji smeje, plače, veseli, tuguje. Svako seosko domaćinstvo odvajkada je ostavljalo šljivovicu za specijalne prilike. Nezaobilazni je gost, zapravo domaćin, svakog srpskog slavlja. Pravljena u kazanima starih majstora, šljivovica je žestoko alkoholno piće poznato širom sveta. Služi se iz malih čaša, čokanjčića, a iz zemlje prebogate šljivom, ne smete otići, a da niste popili makar čokanjče dobre domaće prepečenice.

U proizvodnji i uzgoju uključena je cela porodica. Vladimir održava voćnjak  tokom godine, rezidba, zaštita, berba. Kada je berba ako je potrebno angažuju dodatnu radnu snagu. Po Vladimirovim rečima dobrim održavanjem voćnjaka dolazi se do kvalitetnog roda. Ove godine su ubrali sest tona šljiva.

“Naši planovi su da i dalje učimo o šljivi, i proizvodnji rakije kako bi mogli jednog dana da stanemo rame uz rame sa vodećim brendovima na tržištu, ističe Vladimir za kraj.