Praziluk je povrće srodno crnom i belom luku. Sadi se u kasno proleće u aprilu i maju, a sazreva za beru u oktobru. Prepoznatljiv je po svom belom korenu i dugim, zelenim listovima. Odlično podnosi hladnoću pa može da ostane u zemlji i tokom zime budući da hladniji vremenski uslovi mogu poboljšati njegov ukus.

Koristi se u brojnim kuhinjama sveta za najrazličitija jela kao zamena za luk ili za potaže i čorbe. Kao i druge vrste luka i praziluk ima svoja lekovita svojstva, a zbog bogatstva vitamina K odličan je za srce.

Praziluk (lat. Allium porrum),  je dvogodišnja biljka koja se često tretira kao jednogodišnja u komercijalnom uzgoju zbog načina na koji se koristi u ishrani. Vodi poreklo iz južnim delova Evrope, tačnije sa područja Sredozemlja i sa Bliskog istoka, odakle se proširio na ostatak sveta. U ljudskoj ishrani koristi se od antičkih vremena. Rimljani i Grci koristili su ga u kuhinji, ali i u medicini zbog njegovih lekovitih svojstava. Rimski filozof i prirodnjak Plinije Stariji opisivao je praziluk u svojoj knjizi „Naturalis Historia“ kao biljku koja se uzgajala zbog svoje hranljive vrednosti, ali i blagog prijemčivog ukusa i arome. Veliku popularnost imao je tokom srednjeg veka i u doba renesanse kada je gotovo svakodnevno bio na trpezi najuglednijih plemićkih porodica.

Praziluk se može saditi iz semena ali mu je potrebno dosta vremena da nikne iz rasada. Rasađuje se kada biljke imaju tri do pet listova visine 15-20 cm i lažno stablo debljine olovke.

Sadi se na dubini od 10-15 cm sa razmakom od 30 cm. Tokom vegetacije potrebno je zalivanje i zagrtanje. Prva godina rasta praziluka obično se naziva vegetativnom fazom. Tokom ove godine, biljka razvija stabljiku, listove i korenje. Beli deo stabljike se postepeno zadebljava tokom vegetativne faze.

U drugoj godini rasta, praziluk ulazi u reproduktivnu fazu kada se razvijaju cvetove i proizvodi seme. Međutim, većina praziluka se bere pre nego što uđe u ovu fazu najčešće tokom prve godine. Beli deo stabljike i zeleni listovi praziluka čine jestive delove koji se najčešće koriste za kuvanje. Prilikom pripreme ima blagu i prijatnu aromu i kremastu strukturu. Praziluk je i dijetetska biljka a jedna porcija od 100 grama ovog kuvanog povrća ima samo 31 kaloriju.

Lekovita svojstva

Praziluk je bogat hranljivim materijama posebno karotenoidima provitamina A, uključujući betakaroten. Telo pretvara ove karotenoide u vitamin A koji je važan za vid, imunitet, reprodukciju i ćelijsku komunikaciju. Dobar je izvor vitamina K1 koji je neophodan za zgrušavanje krvi i zdravlje srca. Sadrži mangan, bakar, vitamin B6, gvožđe, folate… Ovo povrće je odličan izvor alicina koje snižava holesterol i štiti organizam od srčanog i moždanog udara. Kao i ostale vrste luka posebno beli i praziluk ima jedinjenja koja deluju protivupalno. Redovno konzumiranje praziluka poboljšava varenje zdravlje kompletnog digestivnog trakta zato što je izvor rastvorljivih vlakana, uključujući i prebiotike koji neophodni za zdrava creva. Praziluk sadrži veću količinu minerala i vitamina C, kao i eterična ulja sa sumporom koja blagotvorno deluju na disajne i probavne organe, bubrege, jetru, krv i vene. Pomaže kod iskašljavanja, smiruje kašalj i blagotvorno deluje na promuklost, upalu pluća i astmu.

Ovo povrće preporučuje se dijabetičarima zato sumporna jedinjenja iz praziluka umanjuju nivo šećera u krvi. Praziluk povoljno utiče na moždane funkcije, kao i na bolesti koje su povezane sa starenjem. Redovnom upotrebom ovog povrća podstiče se bolji rad bubrega i izlučivanje mokraće, a pomaže kod bolova i kamena u bubregu.

Prilikom kupovine obratite pažnju na listove koji treba da budu sveži, čvrsti i prepoznatljive zelene boje. Praziluk može da se jede sirov, ali može i da se pošira, prži, peče, dinsta, kuva ili kiseli. Odličan je dodatak supama, umacima, varivima, raznim punjenjima, salatama…Preporuka je da se praziluk obavezno koristi zajedno sa lišćem koje ima nekoliko puta više vitamina nego beli korenasti deo. Sirovi praziluk može da se čuva u frižideru oko nedelju dana, a kuvani dva dana.