U Srbiji se sušeno voće uglavnom jede za vreme Božićnih i Vaskršnjih praznika, najčešće suva šljiva, kajsija, smokva, urme, grožđe. Samo je suva šljiva naš proizvod, ostalo se uvozi, pa čak i kajsija. Kod nas se ne gaje sorte ove voćke za sušenje, već samo konzumne. Od svega ovoga šljive se najmanje pojedu. Velike količine suve šljive izvozimo u Rusiju u rinfuznom stanju.
Naša sagovornica Jelena Živković, dolazi iz sela Gružetić, opština Koceljeva, tačniije nalaze se na pola puta između Šapca i Valjeva. Imaju poljoprviredno gazdinstvo, u kome se dugi niz godina bave trgovinom i preradom suve šljive.
Pre 15 godina su Živkovići počeli kao malo poljoprivredno gazdinstvo, skoro su se ujedinili i osnovali zadrugu „Suva šljiva Živković. Imaju svoje zasade sorte stenlej, imaju i čačansku rodnu i čačansku lepoticu, koje koriste za rakiju. Stenlej koriste za sušenje, i osuše oko 400 tona godišnje, imaju i 130 koperanata.
Voćne sadnice šljive, sorte “Stenlej” je poreklom iz SAD. Zahteva redovnu i oštru rezidbu. Sazreva krajem avgusta. Plod je krupan, sladunjavog ukusa i osrednjeg kvaliteta. Dobro podnosi transport. Plodovi se mogu koristiti za potrošnju u svežem stanju, smrzavanje sušenje i preradu u rakiju i druge proizvode. U našoj zemlji ima dosta zasada sa šljivom Stenlej.
„Za sušenje kao tehnološki postupak u prvi mah svaki laik bi pomislio, jednostavno, nema tu mudrosti, radilo se to od davnina. Međutim, činjenice upućuju na drugačiji zaključak. Mnogi bi da suše, i to se praktično može ostvarivati na razne načine i raznim prostorima. Bilo kako da se obavlja sušenje, značajna su samo dva kriterijuma: kvalitet i cena dobijenog proizvoda, priča nam Jelena, i dodaje: Pod pojmom sušenje pre svega se misli na postupak dehidracije –odvodjenje vlage iz materijala putem struje zagrejanog medija kaoprenosioca toplotne energije. Upućeni u ovu problematiku znaju da se proces dehidracije – sušenja može postići i drugim postupcima (kontaktnosušenje, sušenje sublimacijom, sušenje u fluidnom stanju, sušenje presovanjem i cedenjem …).
„Sve faze sušenja, dorade i pakovanja suvih šljiva imaju važan uticaj na organoleptička svojstva finalnog proizvoda, ali odlučujuću ulogu ima kvalitet sirovine. Suva šljiva dobrog kvaliteta može se dobiti samo od tehnološki kvalitetne sveže šljive, jer čak i najbolji postupak sušenja ne može da nadoknadi nedostatke u sastavu svežih plodova. Plodovi podesni za sušenje moraju biti zdravi, da ne sadrže ostatke hemijskih sredstava, niti da imaju bilo kakav fizički ili patološki nedostata, a da su dostigli optimalnu zrelost, ističe Jelena i dodaje: Tehnološka svojstva šljiva za sušenje su: tehnološka zrelost, mahanički sastav i hemijski sastav.
Šljiva je najstariji narodni lek za regulaciju probave. Prirodni je laksativ, na koji organizam ne postaje rezistentan kao u većini slučajeva kada su drugi proizvodi u pitanju. Zbog sadržaja pektina koji u crevima nabubri, šljiva omekšava stolicu, što je važno kod lečenja hemoroida ili crevnih oboljenja.
Suve šljive su izuzetno dobre za varenje, ali važan je postupak sušenja. Uvek su bolje one koje imaju košticu i, što je važno, ne treba ih uzimati više od tri do pet dnevno.
