Ren (lat. Armoracia rusticana) je samonikla višegodinja žbunasta biljka koja može da poraste i do 1,2 metara. Vodi poreklo iz istočne u južne Evrope i u ljudskoj ishrani koristi se još od antičkih vremena. Najčuveniji srpski travar Vasa Pelagić savetovao je domaćicama da uvek u bašti imaju neki struk rena zbog njegovih lekovitih svojstava. U narodu je poznat i pod imenima ljuti ren, hren, kren, hrelj, hrin, torman, ledinja andrkva, morska rotkva, ravelj, ravet…
Osim korena jestivo je i lišće ali samo kad izbije mlado u proleće. Ren ne traži nikakve uslove za uzgog i može da raste gotovo bilo gde, dok u prirodi najčešće niče uz reke i jezera, na vlažnom i zapuštenom zemljištu. Dobro podnosi niske temperature jer je otporan na mraz, a može da raste i na senovitim mestima. Dobro podnosi sušu ali veća i duža oskudica u vlazi pojačava račvanje i ljutinu korena, a smanjuje sočnost. Ipak, prilikom zalivanja ne treba preterivati jer previše vlage dovodi do truljenja korena. Ne voli kiselo zemljište dok se u peskovitom previše račva i gubi prepznatljiv ukus i miris. Sadi se od ranog proleća do kasne jeseni, a koren se vadi u jesen do prvih mrazeva.
Koren je može biti dužine od šest santimetara do čak jednog metra, najčešće je debeo i mesnat. Gornji deo je zadebljan i ima više glava. Spolja je žućkasto-sivkast, a iznutra beo i, dok je mlad, nije žilav. Upotrebljava se samo svež koren koji dugo zadržava svežinu ukoliko je zakopan u vlažan pesak na tamnom mestu kao što je podrum. Koren rena je izrazito ljut, nema miris ali prilikom rendanja ispušta supstancu koja iritura suzne kanale u oku zbog čega tera suze na oči. Koristi se kao kulinarski začin u obliku paste, praha ali i kao obavezan dodatak prilikom proizvodnje senfa kome daje pikantan ukus. Koren rena sadrži skoro pet puta više vitamina C nego limun i pomorandža. Ima i vitamine B1, B2 i B6, a eterična ulja i jedinjenje singirin mu daju intenzivan miris i ljutinu ali i lekovita svojstva. Bogat je beta karotenom, a od minerala najviše ima kalijuma, kalcijuma, magnezijuma, sumpora, gvožđa i fosfora. Ren sadrži jedinjenja glikozid, morozin, sinigrin, glutamin, glukoza, kalijum, kiseli sulfat koji deluju kao prirodni antibiotici. Sadrži i malu količihu ugljenih hidrata, belančevina, kao i dobre masti.
U srednjem veku ren se koristio protiv trovanja i za brojne tegobe od kašlja do reume. Kao narodni lek koristi se protiv bolova u leđima, za čišćenje krvi i mokraće. Zbog diuretičkih svojstava može da pomogne kod izbacivanja kamena i peska iz bubrega. U narodu se još koristi i kao lek protiv bolesti pluća, reumatizma, gihta, kijavice, kod upale sinusa i za izbacivanje nakupljenog sekreta iz respiratornih organa, kao i kod infekcije usta. Ren izaziva pojačanu sekreciju želudačnih i crevnih žlezdi, žuči i pankreasa, a njegov sok uništava koli bakterije, kao i dizenterije i salmonele, uz mnoge druge gljivice i parazite. Ren utiče na bolji rad jetre, podstiče rad srca i bolju cirkulaciju. Veruje se da pomaže kod asme, ali i za čišćenje kože i jačanje korena kose. Od rena se prave brojni preparati i smese koje se na najrzličitije načine koriste kao narodni lek za spoljnu i unutrašnju upotrebu.
Iako ima brojna korisna svojstva treba biti umeren u konzumiranju rena. Ne preporučuje se osobama s akutnim upalama unutrašnjih organa, kao ni trudnicama. Prekomerna upotreba rena može da izazove skok krvnog pritiska i da pojača krvarenje. Kako je poznat kao jak diuretik ren ne preporučuje kada imate stomačne viruse ili dijareju. Kako pojačava izbacivanje tečnosti iz organizma, a zbog opasnosti od dehidratacije, trebalo bi da ga izbegavaju osobe koje se prirodno pojačano znoje.
