Timijan (lat. Thymus vulgaris L), poznat i kao pitoma majčina dušica, je izuzetno lekovita medonosna biljka koja kao samonikli korov raste širom Mediterana, dok se kod nas gaji u baštama. Od antičke Grčke preko starog Egipta do danas poznata je po svom antiseptičkom dejstvu. U antičkoj Grčkoj timijan su smatrali simbolom hrabrosti, elegancije i stila. Stavljali su ga u vodu za kupanje ili nanosili na telo kao sredstvo za jačanje i okrepljenje, adok su svežnjeve timijana palili na javnim mestima i pred hramovima. Sam latinski naziv ove biljke potiče od reči „thymus“ što znači duša, pa se verovalo da leči brojne bolesti tela u kojima boravi duša, ali se koristila i za prečišćavanje vazduha. U Srednjem veku kada su harale epidemije timijan se upotrebljavao kao narodni lek u preventivi protiv gube i kuge. U medicinskoj literaturi 16. veka se navodi kako timijan leči čitav niz pre svega plućnih bolesti, dok su savremena naučna istraživanja potvrdila da supstance u ovoj biljci zaista imaju brojne benefite po ljudsko zdravlje.
Timijan je višegodišnja žbunasta biljka i za razliku od majčine dušice ima uspravnu stabljiku visine do 30 cm. Voli zemlju bogatu hranljivim materijama, sunčana mesta i odlično podnosi sušu, dok niske tempereature bez snega mogu da oštete biljku. Listovi su uži, kopljasti a cvasti rastresitije i što je biljka starija to je drvenastija. Mlade grancice su četvrtaste, kratke i gusto obrasle beličastim dlačicama, dok su starije oble, gole i drvenaste. Cvast ima oko 5 cvetića ružičasto ljubičaste boje, a timijan cveta od od juna do oktobra. Najviše lekovitih svojstava ima u vreme cvetanja, a bere se gornja polovina biljke u cvetu ili pred samo cvetanje. Prilikom uzgoja treba voditi računa da da se napravo pauza od tri do četiri godine, jer timijan ne voli da raste na istom mestu. Može da razmnožava vegetativno delenjem starih bokora što nije ekonomično ili semenom direktno u zemljište na dubinu od 0,5 cm. Dovoljno vlage je neophodno dok seme ne proklija i ne nikne, a potom se ređe zaliva i to samo kad su velike suše.
Nakon branja timijan se suši na promaiji i senovitom mestu. Svoju lekovitost duguje etarskom ulju koje sadrži i do 50% timola (aromatičnog jedinjenja sa izraženim antiseptičnim dejstvom), zatim karvakrol, linalol, geraniol i borneol. Osim etarskog ulja, sadrži i tanine, flavonoide (apigenol, luteolol), saponine, glikozide, pentozan, smolu, soli kalcijuma i mangana, te vitamine K i C.
Foto: pixabay
Timijan je najpoznatiji kao narodni lek za smirivanje kašlja, ali i stanje asme ili alergija na polen. Uspešno se primenjuje kod angine, upale srednje uha, kod prehlade, rinitisa… Odličan je lek za crevne bolesti, grčeve, nadimanja, dok antiseptična svojstva povoljno deluju na zaustavljanje razvoja crevnih bakterija odgovornih za dijareju, Helikobakteriju, a pomaže u borbi protiv crevnih parazita. Timijan ima i antbakterijska, antivirusna i antifungalna svojstva pa pomaže kod urinarnih infekcija, upala sluzokože usta i grla, deluju i kao prevencija razvoja upale desni i karijesa, ukoliko se ekstrakti koriste kao tečnost za ispiranje usta. Timijan se koristi i u dermatologiji za lečenje gljivičnih infekcija: šuge, herpesa, za ublažavanje svraba kod ujeda insekata, kao i za brže zarastanja rana. Masaža uljanim ekstraktima timijana doprinosi ublažavanju tegoba kod reumatizma ili osteoartritisa. Kao narodni lek upotrebljava u vidu čaja ili vodeno-alkoholnog ekstrakta koji su bezbedni za upotrebu. Oprez se svetuje prilikom korišćenja etarskog ulja timijana i pre upotrebe mora se razblažiti u masnom ulju. Upotreba etarskog ulja se ne preporučuje tokom trudnoće i dojenja, kao ni deci mlađoj od šest godina.
Zbog svoje vrlo specifične artome timijan se koristi kao začin u ishrani jer se njegov ukus ne menja prilikom kuvanja. Dodaje se jelima od mesa, divljači, pečuraka, povrća ili specijalitetima sa roštilja jer se veruje da pospešuje varenje jakih i masnih obroka. Koristi se za soseve, marinade i nadeve, ali i kao obavezan začin koji se dodaje prerađevinama od mesa zašto je ima svojstva prirodnog konvervansa.
