Srbija je izuzetno bogata zemlja sa raznovrsnim biljnim svetom. Prema istraživanjima stručnjaka Instituta za šumarstvo u Beogradu, na srpskim planinama raste više od 1.740 različitih biljnih vrsta. Posebnu pažnju privlači samoniklo planinsko i šumsko voće kojih ima više od 100 vrsta. Samonikle voćne vrste na našim planinama predstavljaju važan genetski potencijal za oplemenjivanje gajenih voćaka. U vremenu klimatskih promena koje pogubno utiču na gajene sorte voća, samonikle vrste su važan resurs zato što već hiljadama godina opstaju na određenim predelima, pa su mnogo otpornije na klimatske promene i bolesti.

Osim toga samonikle voćne vrste daju plodove organskog porekla, odličnog kvaliteta i visoke hranljive vrednosti koji se koriste u ljudskoj ishrani. Kako rastu u divljini bogati su vitaminima, provitaminima, raznim mineralnim solima, šećerom, pektinom, etarskim uljima koja imaju  veliku važnost za pravilan rad svih organa ljudskog organizma. Pojedina istraživanja su pokazala da šumsko i planinsko voće ima mnogo više vitamina C u odnosu na gajene vrste. Od juna do kasne jeseni naše planine su prava riznica slasnih i zdravih plodova. Agrobiznis magazin vam predstavlja 5 najrasporstranjenijih divljih voćaka koje rastu na našim planinama i šumama.

Divlja jabuka (lat. Malus sylvestris), u narodu poznata kao kiselica je autohtona  vrsta voća koja uglavnom rastu u brdsko – planinskim krajevima, po obodima listopadnih šuma (hrast, grab, bukva), i na osunčanim livadama. Raste kao usamljeno stablo i može da doživi starost do 100 godina. Visine je od četiri do 10 metara, stablo je tanko, krivo sa nepravilnom krošnjom. Plodovi su dosta sitniji od pitome jabuke, sazrevaju u kasnu jesen, okruglog su oblika pomalo spljošteni,  bledozeleni do slamastožuti, sa crvenim šarama. Najčešće su kiselog i oporog ukusa. Divlje jabuke sadrže antioksidanse, kalcijum, magnezijum, gvožđe, pektin koji čisti organizam od teških metala. Od ploda divlje jabuke proizvodi se sirće koje je dobar diuretik, snižava pritisak, jača imunitet… U zlatiborskom kraju je obavezan sastojak vodnjike, starog lekovitog napitka ovog kraja koji se pravi od šumskog voća i koristi za lečenje i prevenciju bolesti.

Planinska jarebika (lat. Sorbus aucuparia), poznata i pod imenom mukinja, listopadno drvo visine do 20 metara koje raste na planinama u listopadnim šumama. Ima retku, okruglastu krošnju, vitko tanko stablo, a može da živi i 100 godina. Kora jarebike kod mladica je srebrnosiva, glatka, sjajna, a kasnije potamni i ispuca uzdužno. Plodovi su okruglasti, slični oskoruši samo sitniji. Mesnati su, narandžasto-crvene boje i imaju zvezdasti oblik na donjem kraju ploda suprotno od peteljke. Sirovi plodovi su opori, gorki i ukoliko se jedu u velikoj količini mogu biti otrovni. Sazreva u septembru i oktobru, a najbolje je brati ih posle prvih jesenih mrazeva. Koriste se i kao lek za dijareju, bolesti pluća, infekcije, grozice, prehlade, kod reume i gihta. Preporuka je da se skuvaju ili prerade u sok, jer tada gube svoju prirodnu gorčinu.

Divlja kruška (lat. Pyrus pyraster), u Srbiji je rasprostranjena u gotovo svim hrastovim šumama. Ovo voće odoleva mrazu i suši zbog svog dubokog korena. Drvo divlje kruške može da poraste do 22 metra, ima grubu koru, viseće i bodljikave grane. Plodovi su žute do zelene boje, zaobljenog oblika koji se sužava prema dršci. Sazreva od avgusta do oktobra, a jedu se kad omekšaju. Pored obilja šećera sadrže organske kiseline, taninske materije, kalaj, kalcijum, magnezijum, fosfor, vitamin C… U narodnoj medici u lekovite svrhe se koristi list, kora, ili osušen i sitno iseckan plod za pripremu čaja. Ovaj napitak reguliše nivo šećera u krvi, pomaže kod problema sa urinarnim traktom, prostatom, dobar je za izbacivanje peska iz bubrega i mokraćnih kanala, kao i za ublažavanje tegoba sa sluzokoložom creva.

Oskoruša (lat. Sorbus domestica), je najdugovečnije listopadno drvo i jedna od najotpornijih vrsta na aerozagađenje, a može da doživi i 500 godina. Teško se razmnožava, pa je u izumiranju, a u Srbiji se može naći na prostoru Stare planinine i Homoljskih planina. Njen plod ne napada nijedan parazit, vrlo je žilavo i otporno drvo. Plod može biti jabučast ili kruškolik, zelenkasto – zlatne boje sa osunčane strane je crvenkast. Sazreva u avgustu, ali se plodovi ostavljaju da ugnjile. Pre nego što u potpunoti sazreju imaju opor ukus između gorkog i kiselog zbog velike količine tanina. Kad ugnjile postaju sladunjave. Ne sadrže nijedan štetni agens, pa blagotvorno deluje na redukcioni proces u ćelijama, na žuč, jetru, ćelije mozga, celokupan nervni sistem. U nekim krajevima Srbije oskorušu smatraju snažnim afrodizijakom, dok se u narodnoj medicini koristi protiv zatvora, anemije, za jačanje organizma i rada srca.

Divlja ili šumska malina (lat. Rubis idaeus), je višegodišnja žbunasta samonikla biljka koja raste na planinskim obroncima. Ima je na Zlatiboru iznad 800 metara nadmorske visine, na Staroj planini, Divčibarama, Maljenu u blizini šuma bukve i jele. Plod je izdužen, ili okrugao, tamno crvene boje i sazreva u julu. Plod divlje maline ima intenzivan ukus i miris, sitnija je od pitome uzgajane vrste i lako se kvari. Sadrži šećer, pektin, minerale gvožđa, vitamine A, E, C, limunsku, jabučnu i mravlju kiselinu, tanin… U lekovite svrhe se koristi list šumske maline koju nazivaju ženskom biljkom jer leči mnoge tegobe ženskih reproduktivnih organa. Veruje se da čaj od listova divlje maline jača matericu, ali i sprečava jako krvarenje tokom porođaja, ubrzava oporavak materice nakon dolaska bebe na svet i podstiče stvaranje mleka. Čaj se koristi i za jačanje desni, dezinfekciju krajnika, sprečavanje dečjih proliva i kod očnih oboljenja.