Promenljivost klime zahteva različite agronomske strategije i izbor useva. Tradicionalni usevi otporni na sušu, kao što je sirak i suncokret, često se biraju kada se predviđa sušna godina. Međutim, postoje i alternativni usevi, kao što je tepari pasulj (Phaseolus acutifolius), koji bi mogli pomoći u povećanju raznolikosti useva koji se mogu uzgajati u promenjenim klimatskim uslovima. Gajenje ove vrste pasulja datira od 500 godina pre nove ere, a naziv tepari je na lokalnom izumrlom indijanskom dijalektu bilo ime za sitan pasulj.
Poreklom je iz pustinjskih i polupustinjskih predela Arizone i severozapadnog Meksika. Kao i kod običnog pasulja, stablo može da bude nisko ili visoko i da raste uz oslonac. Zrno je mnogo sitnije nego kod običnog pasulja i može da ima različite boje. Zrno dozreva u periodu između 54 i 80 dana od klijanja biljke, zavisno od sorte. Njihovo korenje raste duboko, omogućavajući biljci pristup vodi nedostupnoj za druge useve sa plitkim korenom, a polen u cvetovima tepari pasulja je održiv na temperaturama iznad 40 ºC. Listovi prate sunce i naginju se paralelno sa sunčevim zracima da bi snizili temperaturu površine biljke. Vrsta je jako otporna na sušu i sa uspehom se gaji na područjima sa manje od 400 mm padavina na godišnjem nivou.
Danas se komercijalno gaji u polupustinjskim područjima, počev od Arizone, preko Meksika, na jug sve do Kostarike. Uzgaja se zbog svog jestivog semena. Tepari pasulj je jedna od najotpornijih leguminoza na sušne uslove, ali ipak zahteva dovoljno vlage u fazi klijanja. Jako je otporan na bolesti, izuzev u uslovima visoke vlažnosti. U prošlosti je predstavljao jednu od glavnih namirnica američkog autohtonog stanovništva, i obično se gajio u povremeno plavnim rečnim koritima (krikovima) zajedno sa kukuruzom i tikvom. Ove tri biljke zajedno se nazivaju „tri sestre”, jer sadrže gotovo sve najvažnije nutritijente neophodne u ishrani. Gajen je na različite načine, najčešće posle retke kiše u pustinji ili nakon što su opale poplavne vode duž reke ili kratkotrajnog potoka. Zabeleženo je da je jedna farmerska porodica iskoristila prvu veliku kišu u poslednjih šest godina, posejala seme u vlažnu zemlju i imala uspešnu žetvu useva dva meseca kasnije bez kasnijih padavina. Tepari pasulj je veoma otporan na toplotni stres, tako da može da se proizvodi u uslovima gde temperature dostižu 48 °C.
Genomske studije procenjuju da se Phaseolus acutifolius odvojio od sestrinske vrste Phaseolus vulgaris pre 2,1 milion godina. Kao deo ove divergencije, vrsta je duplirala gene koji su podržavali otpornost na abiotički stres u aridnim zonama. To su vezani geni koji kodiraju proteine koji vezuju hitin, regulišu aktivnost kinaze i proces sinteze makromolekula ćelijskog zida i metabolizam amino šećera. Tepari pasulj koristi ove amino šećere kao zaštitni mehanizam od toplotnog stresa, sprečavajući proteine u telu biljke da započnu proces denaturacije, koji kod neotpornih biljaka počinje na temperaturi 37-40 °C.
Kada je biljka tepari pasulja izložena visokim temperaturama iznad 37°C, njene ćelije, koje su u ciklusu ćelijske deobe, zaustavljaju proces deobe, kako bi biljka izbegla razvoj organizma i tako sačuvala energiju. Takođe je otkriveno da ima gene za sintezu šećera trehaloze, koji je u visokim koncentracijama takođe sposoban da zaštiti ćelijske membrane i proteine od procesa denaturacije. Postižu se prinosi od 200-950 kg/ha. Prinosi mogu da budu i znatno viši uz dobru agrotehniku, kod nekih sorata i do 2 t/ha. U ogledima u ekstremnim uslovima, kada običan pasulj nije dao nikakav prinos, tepari pasulj je dao preko 300 kg/ha suvog zrna. Agrotehnika je vrlo slična kao za običan pasulj, osim što je setva plića zbog sitnijeg semena – na 2-3 cm dubine, kao i redukovano zalivanje. Selekcioneri pokušavaju putem interspecies hibridizacije i povratnog ukrštanja da prebace gene za tolerantnost na sušu i visoke temperature u običan pasulj.
