Od svoje sedme godine Milivoj Timotić iz Valjeva jaše, to je jedna  od najboljih odluka u njegovom  životu.

Brojne medicinske studije pokazale su da konj kao plemenita životinja može da pomogne čoveku u lečenju 25 različitih vrsta bolesti. Zbog toga u nekim zapadnoevropskim zemljama takozvano terapeutsko jahanje ima tradiciju dugu skoro pola veka.

Biti sa konjima znači živeti život koji najbolje mogu razumeti drugi ljubitelji konja i životinja. Druženje sa konjima nije samo pitanje zabave ili uzbuđenja, ono utiče i na decu i odrasle, na različite mentalne i fizičke aspekte života. I možda zvuči malo utopijski, ali zaista utiče na onaj aspekt koji je čoveku najpotrebniji

“ Moj otac je oduvek gajio konje, pa su oni postali deo mog života od malih nogu. Prva kobila koje se sećam i na kojoj sam naučio da jašem zvala se Bojana. Bila je rase lipicaner. Sećam se trenutka kada me otac prvi put stavio na nju – imao sam tada samo sedam godina. Odmah sam otišao kod rođaka, koji živi u komšiluku, da se pohvalim kako jašem. Međutim, kad sam stigao, njegov pas je uplašio Bojanu. Ona se trgla, a ja sam pao na zemlju, priča nam Milivoj.

Lipicaner je jedna od najstarijih rasa konja u Evropi, a iza nega je preko 400 godina selekcijskog rada. Rasa je dobila ime po ergeli Lipica u današnjoj Sloveniji gde su se konji uzgajali za austrijski dvor. Nastao je uzgojem i ukrštanjem španskih pastuva i kraških kobila u 16. veku. U genomu današnjih lipicanera možemo naći plemenitu krv kraškog, španskog, arapskog, kladrubskog konja i nekoliko italijanskih rasa. Tako da danas imamo 8 linija pastuva: Pluto (Danska), Maestoso i Favory (Kladburska), Conversano i Napolitano (Napuljska), Siglavy (Arapski), Tulipan (Hrvatska) i Incitato (Mađarska). Prema uputstvima za sprovođenje selekcije međunarodne krovne uzgojne organizacije Lipizzan International Federation (LIF), visina lipicanera kreće se od 155 – 160 cm, a masa tela do 500 kg. Dominantna je siva boja uz pojavu senilnog leucizma, što znači da se ždrebad ždrebi tamne boje, a sa starenjem dlaka svetli i na kraju postaje gotovo bela. Lipicanere odlikuje plemenitost, inteligencija i izdržljivost. Upravo zbog tih kvaliteta koriste se jako puno u visokim dresurnim školama jahanja i u dresurnom i zaprežnom sportu.

“Pored Bojane, u našem domaćinstvu  bila  je i kobila Danica. Dobro pamtim jednu jesen kada je moj otac, zajedno s njom, uzorao parcelu i posejao pšenicu bez pomoći traktora. Ipak, uspeo je da nabavi malo dizela i na kraju obavio drljanje traktorom, ističe Milivoj i dodaje:

“Danica je bila nezamenjiva i u šumi, gde smo zimi spremali ogrev. Nikada me nije izdala, ali jednom prilikom, dok je vukla drvo, otkinula je am. I pored toga, bila je poslušna i pouzdana, naročito u poslovima na njivi. Kukuruz smo spartali dva puta godišnje pomoću kopačice. Prvi put kad bi biljka imala 2-3 lista, tada se i okopavalo posle spartanja. Kada bi kukuruz dostigao visinu od 50-60 cm, ručno smo ga prihranjivali azotnim đubrivom (KAN) i zatim radili drugo spartanje”. Danica je bila prava majstorica u spartanju. Naučio sam je da, kada izađe iz jednog međurednog razmaka, sama uđe u sledeći, bez greške. Dnevno smo zajedno mogli da obradimo jedan hektar kukuruza. Od nje smo dobili nekoliko odličnih ždrebadi, koja su nastavila tradiciju naših konja. Nažalost, 2002. godine se razboleo. Pozvali smo veterinara, ali je, zbog neznanja, dao pogrešne lekove namenjene preživaru. Taj gubitak nas je jako pogodio, i godinama nisam mogao ni da pomislim da ponovo imam konja.

Sve se promenilo 2015. godine, kada sam svog trogodišnjeg sina odveo u konjički klub da vidi konje. Tamo je prvi put jahao, i njegova radost mi je pomogla da ponovo smognem snage da i sam uzjašem. Narednih nekoliko godina zajedno smo odlazili u konjički klub u okolini Valjeva, gde smo provodili vreme jašući i uživajući u društvu konja.

Preko leta i kada je lepo vreme oni su pusteni po ceo dan u ograđenom ispustu gde ima hladovine gde stalno šetaju.To je jako bitno za njihovo zdravlje, da budu na otvorenom i da setaju. Preko zime, kada je loše vreme  oni su u staji .

Bitno je da je staja čista, da ima dovoljno svetlosti i da je provetrena. Takođe je bitno redovno menjati prostirku. Za to koriste slamu od ovsa koja dobro upija mokraću. Konji je čak i rado jedu.

Sto se tiče ishrane, najbolje je koristiti livadsko seno koje mora biti kvalitetno. To znači da ne sme biti buđavo ni mokro jer u protivnom konji mogu imati problema sa disajnim organima i trajno oboleti.

Od žitarica u ishrani je najbolji ovas. Sadrži dosta proteina i lak je za varenje. Količine u dnevnom obroku zavise od veličine konja, njegove trenutne kondicije i aktivnosti.

U ovas se mogu dodati i manje količine kukuruza.

Veoma  je bitno da se konji redovno kreću ,tj. da budu fizički aktivni jer će tako biti sigurno i zdravi. U protivnom mogu imati problema sa varenjem koji se često mogu zavrsiti smrtnim ishodom.