Mladi na selu ili postaju veliki domaćini ili odlaze daleko od svog ognjišta. Treba razumeti i jedne i druge, naročito one koji izaberu teži put. Aleksandar Miljković jedan je od onih što su ostali i šire svoju stočarsku priču.

Retki su mladi ljudi koji umesto dalekih turističkih destinacija ostanu u selu. Još su ređi oni koji umesto da grade primamljivu i ekonomski gledano isplativu karijeru, nju zamene poljoprivredom.

Aleksandar Miljković iz sela Vrnjci je pravi predstavnik mladih poljoprivrednika koji polako, ali sigurno ide ka svom cilju. Većina njegovih vršnjaka je nakon završene čuvene ugostiteljske škole u Vrnjačkoj Banji usavršavanje nastavila na dalekim destinacijama, a on pravo na svoje gazdinstvo i to u štalskim objektima.

„Krenuo sam pre pet godina odmah nakon završene škole. Ranije je moj deda držao po jednu, dve krave čisto za svoje gazdinstvo, za sebe. Ja sam odlučio da to malo proširim, a evo i kako. Država generalno sada pomaže sa ovim subvencijama, podsticajima. Imamo tu sredstva za priplodne junice, za krave, za premiju za mleko, tako da nije loše. Skupi se, ko hoće da radi. Trenutno imam 7 muznih krava, tri junice, 5 ženskih teladi, imam kobilu, 14 svinja, 15 ovaca… I tako od svega pomalo“, sa osmehom lagano počinje razgovor sa nama ovaj mlad momak.

Na gazdinstvu šarolika družina domaćih životinja. Šta će ipak da prevlada – ovčarstvo, svinjarstvo ili govedarstvo?

„Mlečno govedarstvo, generalno ima profita u mlečnom govedarstvu. Meni mlekara redovno isplaćuje cenu mleka koja je 55 dinara trenutno, plus 19 dinara premija i ja sam sa tim sada zadovoljan. Jer kažem, tu su i isplate za krave i junice, tako da sam našao tu neku svoju priču.“

Nasleđeno gazdinstvo je morala njegova porodica da preseli zbog izgradnje autoputa, tako da je sada malo teže obrađivati zemlju sa one strane koridora, ali za ovog momka izgleda nema prepreke.

„Da, to nam je malo napravilo problem, morali smo sve iz početka, jer nam je i štala i farma, kuća, sve što smo imali, porušeno za izgradnju autoputa. Ali šta ćemo sad, polako dolazi sve na svoje mesto. Sve će se stići. Obrađujemo ukupno 20 hektara i 10 hektara pod livadama. Tu su silaža, kukuruz, pšenica, lucerka, detelina, suncokret“, nastavlja Aca.

Na opasku da je baš razvio i ratarstvo i ušao u srž priče, nadovezuje se sledećim rečima: „Pa mora tako zbog životinja na farmi kako bismo obezbedili dovoljne količine svih hranljivih sastojaka. Malo su nam parcele sada udaljene sa one strane autoputa, ali šta da se radi? Malo putujemo, malo radimo, malo više radimo i tako. Iziskuje malo više vremena i malo više goriva, ali opet jeftinije nego da kupujem hranu.“

Na farmi, čini se, ipak, pored solidnog broja životinja, ne računajući pride dva psa čuvara i nekoliko mačaka, dominira gorostas – prelep primerak rasnog konja.

„Jeste ljubimac, mi ne radimo ništa sa njim. To je prosto tradicija, moj pradeda, deda su imali konja, pa tako i ja. Volimo tako o praznicima samo da ih osedlamo ili upregnemo za Božić ili Vaskrs i da se malo provozamo. Eto da se održi tradicija, malo se gleda kako to ide… Ma lepota“, ponosno će Aleksandar.

Miljkovići – četvoro u kući, majka i sestra rade u Vrnjačkoj Banji, ali je glavna podrška kada zatreba – otac. „Kada ne mogu da stignem, otac mi je najveća podrška. Devedeset posto ja sam odrađujem posao, ali kada nisam tu ili mora da se uradi baš tada, tata pomogne.“

Za kraj, Aleksandar je poslao poruku mladima na selu…

„Generalno, na selu može lepo da se živi. Jer ako država ima dobrog i bogatog seljaka, jaka je i država, jer mi proizvodimo hranu, a bez hrane nema života. Prosto je – ako jednom narodu uništimo seljaka, stočni fond, uništimo proizvodnju hrane – uništili smo i državu. Ko želi da radi, može ovde solidno da živi“, zaključuje Miljković.

Naš domaćin tek navršio 24 godine i pred njim je, nadamo se, lepa domaćinska budućnost, jer svojim optimizmom i zalaganjem ovaj momak to svakako zaslužuje.