Slovenija je poslednjih godina postala sve popularnija destinacija zbog brojnih atraktivnih mogućnosti za odmor. Ideja da se fokusiraju na banjski turizam urodila je plodom, tako da se u ovoj državi nalazi ogroman broj spa centara.
Slovenačka jela se pripremaju od domaćih namirnica, od proizvoda koji se uzgajaju u poljima i vrtovima, do sastojaka koji se proizvode u livadama i šumama, soli sakupljene iz jadranskih solana, meda domaćih pčela, vina iz malih vinograda, do zdravih mineralnih voda koje su postale žarište svetski poznatih banja pre mnogo vekova. Slovenija je zelena, zdrava i aktivna zemlja. Raznovrsna gastronomija je deo njene kulture,” navodi se na zvaničnoj stranici Evropskih regiona gastronomije.
Kuća porodice Ozmeč nalazi se na početku vinskog puta Jerusalim-Ormož, a u njoj se nalazi peć za hleb, gde možete zagrejati kosti i istovremeno videti kolekciju antikviteta.
Gosti koji lutaju po Prlekiji svrate u Slamnjak. Privlači ih kuća sa pet ribnjaka, gde domaćica na sto stavlja tanjir punjen tunjevinom, kobasicama, sirom i uz to nudi domaći hleb. Riba, prleška gibanica i sušeno voće su takođe domaće proizvodnje.
Salašće je odlična polazna tačka za ribolovce; oprema se može pozajmiti na salašu. Deca mogu da isprobaju jahanje ponija.
Bicikli su takođe dostupni za izlete, na primer do Babičevog mlina na Muri, gde mogu da kupe različite vrste brašna. U blizini salaša se nalazi još nekoliko termi: Bioterme Mala Nedelja, Terme Banovci, Terme Lendava, Moravske Toplice i Terme Radenci.
Gazdinstvo postoji od 1983.godine, u početku niko nije verovao u njihovu priču, seoski turizam nije ni postojao. Oni su ipak odlučili da ostvare svoj cilj, i uspeli su. Sada imaju 17 kreveta u sedam soba, i tri bungalova, ocena na bukingu je 9,4. sa četiri jabuke,to je kao hotel sa pet zvezdica. U Sloveniji kako smo čuli od naših domaćina, dve jabuke vlasnici mogu da dodele sami, za četiri jabuke dolazi komisija, koja je baš zahtevna.
Gosti koji ovde dođu mogu da uživaju u specijalitetima: kobasicama, salamama, domaćem hlebu, prleškoj gibanici.gulaš od divljači. „Zimi napravimo i po 400 salama,“ kaže ona, dok nam pokazuje suvu prostoriju u kojoj visi meso. „Sve što ljudi požele – tu je. Ali nedeljom ne radimo. Tada smo gospoda,“ dodaje kroz smeh.
Gosti su iz celog sveta, svi oni koji vole prirodu, i mir. Seoski turizam postaje sve popularnija varijanta kada se planiraju godišnji odmori, vikendi, izleti s obzirom da je mnogo razloga da se turisti opredele baš za odmor na čarobnim salašima, etno selima, brvnarama. Baš tamo gde je čist vazduh, pitka voda, zdrava hrana, gde se čuje cvrkut ptica i oseti miris trave i poljskog cveća, gde se život usaglašava sa prirodom.
Dočekala nas je domaćica, žena čija energija i vedrina plene na prvi pogled. Uz nju su bili sin i unuk, pravi primer kako se jedna priča gradi kroz generacije. Sin nas je ponudio domaćom lozovačom i mirisnim likerom od višnje, dok je unuk, radoznao i vredan, stajao uz baku kraj šporeta na drva. Zajedno su mešali gulaš od junetine, svinjetine i srnetine, čiji miris je ispunjavao celu kuću i dvorište. Bila je to slika pravog doma – onakvog u kome je sve povezano: rad, porodica i gostoprimstvo.
„Ovde je nekada bio samo breg i neobrađena zemlja,“ priča nam domaćica. „Sve smo iskrčili, podigli kuću, napravili sobe. Danas primamo goste iz celog sveta – više od stotinu ljudi možemo ugostiti, imamo sedamnaest postelja, glamping šatore i čak džakuzi.“
Tu su i vinogradi koji se prostiru na šest hektara, sa sortama koje su obeležje ovog kraja: šipon, renski rizling, rumeni muškat, modra frankinja. Vino se ovde ne služi samo kao piće, već kao simbol porodičnog truda. „Od 2005. godine više ne koristimo herbicide. Hteli smo da sve bude čisto i prirodno,“ dodaje ponosno.
Ali ova kuća nije samo vinogradarska priča. Tu je veliki vrt koji porodica naziva „svojom bankom“ – jer svakog dana uzmu ono što im treba za kuhinju. Tu su i svinjci, kokoške i ribnjak sa šaranima i amurima. „Sve što skuvamo dolazi iz našeg dvorišta. To je ono što gosti najviše cene – što znaju da je sve domaće,“ objašnjava.
Sećanja je vraćaju u dane kada je sa mužem radila u Nemačkoj i Austriji. „Imala sam jedan kofer i pozajmljen novac za kartu. Radila sam u gostioni, muž u fabrici. Bilo je teško, ali ako čovek hoće – sve može. Vratili smo se, podigli kredite i sve ovo stvorili. Noć i dan smo radili, ali danas znamo da se isplatilo.“
Na kraju, domaćica sipa čaše vina i kaže: „Nazdravimo tome što smo zajedno. Nema lepšeg nego kad porodica i gosti sede za istim stolom, smeju se i dele hleb koji je sam ispečen. To je naše najveće bogatstvo.“
Porodica Ozmeč, ima smeštaje kapacitete, tri bungalova, i dve dvokrevetne sobe, i veliki dnevni boravak gde gosti imaju priliku da se druže.
Naš domaćin ističe da su cene možda malo veće, ali oni nude odličan smeštaj i domaću hranu koja je domaća, koju smo i mi probali.