Kako prenosi RTS, ovogodišnji rod dunja iznosi oko 14.000 tona. Time je Srbija izbila na prvo mesto u Evropi, a među deset je najvećih proizvođača tog voća u svetu,  smatraju stručnjaci. Dunja se u Srbiji gaji na 1.600 hektara, a najviše u okolini Aleksandrovca, Blaca i Kraljeva.

„Ove godine rod je bio dobar. Ja sam prezadovoljan jer je ovo mlad voćnjak,  koji daje onoliko koliko može da da u četiri godine. A projektovan je da daje nekih 30 tona po hektaru“, kaže Vladeta Obradović iz Tavnika kod Kraljeva.

Ukupna površina pod dunjom u Srbiji prošle godine uvećana je za 200 hektara. I u okolini Kraljeva su dunjari uglavnom mladi. Voćari se opredeljuju za sorte koje daju kvalitetniji rod. Naučni saradnik Instituta za voćarstvo iz Čačka,  Ivana Glišić,  ističe da se uvode nove sorte u zasade.

„U novijim zasadima se uvode neke nove sorte,  kao što su trijumf hemus,  i moram istaći da se sorta Morava,  koja je stvorena u Institutu za voćarstvo  u Čačku,  pokazala kao veoma dobra“, rekla je Ivana Glišić. U Tavniku ima oko 60.000 stabala dunje i svake godine niču nove sadnice. Dunja je rasprostranjena u selima koja gravitiraju ka planinama Kotlenik i Gledić. Retki su, međutim, voćari koji imaju sadnice dunja na površinama većim od dva hektara. Voćari koji su se opredelili da uzgajaju dunju na većim površinama smatraju da nisu pogrešili.

„Malo se ulaže u dunju, najmanje od svih voćki. Ja sam imao jabuke  i ostalo. To sam sve iskrčio i posadio dunju. Znači – isplativo je“, naveo je Radovan Marinković iz Tavnika. Otkupna cena dunje ove godine kretala se od 25 do 30 dinara po kilogramu. Dunja se kod nas prvenstveno koristi za preradu u rakiju.

Kada je u pitanju proizvodnja, dunju napada više bolesti iz grupe mikoza i bakterioza. Najčešće su: monilija (trulež plodova), pegavost lišća, pepelnica dunje, posmeđivanje lišća i bakterijska plamenjača. Kako je navela prof. dr Evica Mratinić, u priručniku koji se odnosi na tehnologiju proizvodnje dunje,  iako važi za jednu od otpornijih voćnih vrsta, nije je lako sačuvati od bolesti i štetočina.

Monilija (trulež plodova) 

Parazit se u proleće razvija na mladom lišću, odakle ga insekti (najviše pčele) prenose na tučkove cveta i tako zarazi mlad plod, koji se ubrzo sasuši i mumificira. Ovako sasušeni plodovi ostaju na granama vrlo dugo, najčešće sa po 1-2 suva lista.

Sa ovih mumificiranih plodova u toku leta zaraza se prenosi na razvijene plodove, koji počinju da trule. Zaraženi plodovi dobijaju mrkocrnu boju i počinju postepeno da se suše. Oko mesta zaraze javljaju se pepeljaste gomilice od konidija, koje su više-manje pravilno raspoređene u obliku koncentričnih krugova.

Mere suzbijanja: Najefikasniji način suzbijanja ove bolesti je preventivno prskanje. Pored prskanja, u jesen je potrebno pokupiti zaraženo lišće, vrhove grančica, mumificirane i trule plodove, spaliti ih ili duboko zakopati.

Međutim problem u proizvodnju dunje jeste Erwinia Amylovora odnosto bakterijska plamenjača (palež lišća)koja napada i druge voćke poput kruške i jabuke (otrkivena davne 1878 u SAD). Bolest se prepoznaje po tome što su vrhovi jednogodišnjih grana savijeni i podsećaju na pastirski štap. List vene i suši se tako da ima izgled kao da je spaljeno. Na pojedinim mestima ali nije pravilo, pojavljuje se  kapljica (bakterijski ekskudat) što je  dodatna potvrda da se radi o ovoj bolesti. Ovaj patogen može biti toliko agresivan da izaziva sušenje celih stabala što pričinjava velike materijalne štete imajući u vidu koliko je potrebno uložiti u odgajivanje samo jedne voćke. Bolest može biti uneta u zasad na dva načina: najčešće je to sadni materijal ili pčela koja prenosi bolest tokom cvetanja odnosno oprašivanja što je izuzetno važno kada se ima u vidu moment zaštite voća. Treba imati i u vidu da ova bolest može da se razvije i u drugom delu vegetacije tako da treba redovno vršiti pregled stabala.

Prevencija: Izbor zdravog sadnog materijala od proverenih proizvođača sadnica, dezinfekcija makaza tokom rezidbe. Po pojavi simpotoma izvršiti uklanjane (rezidbu) 15 cm ispod obolelog dela grane. U našoj zemlji jedini dozvoljeni način borbe hemijskim sredstvima jesu preparati na bazi bakra, a preporučuje se i primena preparata na bazi fosetil-aluminijuma,  u oba slučaja početkom vegetacije a pre cvetanja.

SORTE DUNJE:

LESKOVAČKA
Leskovačka dunja je naša domaća sorta, najviše je zastupljena u Vojvodini i dolinama Velike, Južne i Zapadne Morave. Njeni plodovi su krupni, okruglasti, jabučasti, rebrasti ili ravni, izuzetnog mirisa. Meso ploda je aromatično, sočno, kiselo slatko. Stablo je okruglaste krune, bujno, ali posle sazrevanja ploda srednje bujno. Kasno cveta, a sazreva tokom oktobra. Rađa rano, redovno i dobro. Otporna je na mraz, ali osetljiva na insekte štetočine, a leskovačku dunju oprašuje vranjska dunja.

VRANJSKA
Vranjska dunja ima nadimak dunjac. Ima krupnije plodove od leskovačke dunje. Težina ploda je od 500 do 1000 g. Kruškolikog je oblika, pokožica je maljava zlatnožute boje. Meso žuto kiselkasto slatko, sunđerasto slabijeg kvaliteta od leskovačke. Stablo bujno krupnog lišća, dekorativno. Osetljiva na štetne insekte smotavce plodova, a za plod se može reći da je osetljiv na ubode. Oprašivač joj je leskovačka dunja. Kao glavne mane ove sorte pominju se: to što se meso ploda brzo raspada prilikom kuvanja i što oblik ploda nije najpogodniji za industrijsku preradu.

MORAVA
Domaća sorta stvorena u Institutu za voćarstvo u Čačku. Nastala je ukrštanjem sorte Reans Mamouth i Leskovačke dunje. Sazreva početkom oktobra, nešto ranije od leskovačke i vranjske dunje. Samooplodna je. Relativno je otporna na prouzrokovače bolesti i štetočine. Dobro podnosi ekološke stresove (mraz i sušu). Rano prorodi i rađa redovno i oblino. Plod sadrži prosečno oko 13,8 % suve materije, 8,6 % šećera i 0,96 % ukupnih kiselina. Plodovi mogu relativno dugo da se čuvaju, što im produžava vreme upotrebe. Ima visoku i redovnu rodnost, kao i dobar kvalitet ploda, posebno dobra osobina ove sorte je glatka površina ploda i odsustvo u mesu ploda kamenih ćelija, što je izuzetno povoljno pri proizvodnji kompota, marmelada.