Turska je ozbiljna sila sa oko 80 miliona stanovnika, gde samo u Istanbulu živi oko 16 miliona ljudi. Dakle, zauzima ogromno prostranstvo – gotovo 10 puta veće od Srbije.
Takva jedna zemlja htela ili ne, tek mora da se ozbiljno pozabavi poljoprivrednom proizvdnjom ne bi li prehranila sopstveno stanovništvo, a kasnije i sav višak izvezla. Godinama unazad se pokazalo da oni svakako izvoze ozbiljne količine povrća i na tome nesumnjivo zarađuju.
Koliko se onda pomaže turski seljak? – pitanje je koje se svakako nameće.
Ozbiljno unapređenje poljoprivrede ne može se zamisliti bez saradnje sa visokoobrazovnim i naučnim institucijama (kojih u Turskoj svakako ima), pa je zbog toga formiran centar za inovacije.
Ovaj centar je fokusiran na rad sa studentima koji su motivisani da istražuju i unapređuju područja koja su slabo razvijena. Studenti se tako integrišu u proizvodnju i stiču nova znanja, a pomažu poljoprivrednicima obrazujući ih i pomažući im u proizvodnji.
Država ovde pomaže dvojako. Daje besplatne savete proizvođačima i stimuliše nerazvijena područja u kupovini poljopivrednih mašina, najčešće traktora tako da u saradnji sa studentima i postdiplomcima konstatntno daje znanje po sistemu EVO – KAKO ( bi trebalo da radite ) što svakako doprinosi razvoju i unapređenju slabije razvijenih.
Dakle, ukoliko vas zanimaju subvencije, njih definitivno nema u direktnom novčanom obliku, kojih ima kod nas, ali se daje sva prateća logistika koja dovodi do unapređenja i osavremenjivanja proizvodnje.
Stimuliše se započinjanje proizvodnje o čemu je već bilo reči kada država otplaćuje deo kredita. Međutim, važno je podvući da i pored ovoga što država stoji kao garant, ipak nerado daje kredite poljoprivrednicima. Tako da, i pored želje da se pomogne u kupovini novih mašina, ipak sve to nije baš tako lako jer se i krediti ne dobijaju samo na osnovu nečije želje da krene u proizvodnju.
Kada se o svemu razmisli i podvuče crta, ispada da je kod nas nekako i najbolje, a vi procenite sami.