Prva u Srbiji i na Balkanu, u Mionici je formirana lokalna banka gena i semena starih sorti voća i povrća, koja je, kako kažu stručnjaci, možda poslednja prilika da bogatstvo ukusa prirode bude ostavljeno u amanet potomcima.

Čuvene srpske jabuke kolačare, petrovače, kruške karamanke, šljiva ranka, kukuruz osmak, krompir mesečar… brojno voće, povrće i žitarice kojima su mnoge starije generacije othranjene, iako odavno potisnute novim, unosnijim sortama, ipak neće nestati!

Osnovni cilj banke semena „Zrno“ u Mionici je očuvanje autohtonih sorti voća i povrća, bitnih za razvoj poljoprivrede i bezbednost hrane. Uz sakupljanje i skladištenje semena i bazu podataka, zadatak je i razmena biljnog materijala, identifikacija i karakterizacija sorti, obuka kako da se gaje i budu sačuvane.

– Bez raznovrsnosti nema ni selekcije i nastanka novih vrsta koje će biti otpornije, dolazi do gubitka kvaliteta i ukusa, te narušavanja autentičnosti lokalnih specijaliteta i jela – kaže biolog Ivana Petrović, koordinator banke semena. – Najvažnije je da lokalne banke gena neće biti vlasništvo ni državnih institucija, ni nevladinih organizacija. To su projekti lokalnih zajednica koji u svetu opstaju zahvaljujući energiji i ljubavi zemljoradnika. Formirali smo je prvo u Mionici, ali su građani iz svih krajeva Srbije dobrodošli, da što više regija oforme svoje banke gena i semena.

Tako su u Mionici već boravili gosti iz Kovina, koji nameravaju da zimnicu prave isključivo od starih sorti voća i povrća. Lokalne banke gena, inače, uveliko funkcionišu u Španiji i Francuskoj, a u svetu po njihovoj rasprostranjenosti Indija se naročito ističe.

– Stare sorte biljaka nestaju vrtoglavom brzinom, svake godine jedan do dva procenta budu izgubljene nepovratno – kaže Ivana. – Samo u prošlom veku, u svetu je nestalo čak 75 odsto starih sorti. U Srbiji, nažalost, ni nemamo podatke koje smo izgubili sorte voća, povrća i žitarica, koje su izuzetno značajne, jer su otporne, mogu da se gaje kad je suša, te u ekstremnim uslovima usled klimatskih promena. Ipak, srećom, naročito u zapadnoj Srbiji, svako domaćinstvo ima u dvorištu sačuvano bar jedno stablo stare voćke…

U dvorištu njene porodice, u Paštriću, kod Mionice, veli, već tri veka raste i rađa gotovo izumrla divlja kruška oskoruša, čiji su plodovi odlični za čaj i džemove. U seoskim baštama bezmalo da više nema kupusa golubana, krompira mesečara, luka ajme i vlašca…

– Najviše je ugroženo povrće, jer su u pitanju jednogodišnje biljke i ako se seme ne sačuva, vrlo je verovatno da ga dogodine neće biti u baštama – upozorava Ivana. – Tako, veoma ukusni krompir mesečar dugo nismo mogli da pronađemo, tek pretprošle godine otkriven je u malom seoskom gazdinstvu u okolini Guče. To je dokaz da za samo desetak godina može da se neka sorta nepovratno izgubi.

– Nedavno je osnovana Nacionalna banka gena u Batajnici, ali kao naučna institucija, a ne registar sorti biljaka, povrća i žitarica. Takav spisak Srbija nema, niti je ikad imala… – kaže Ivana.

– Nameravamo da osnujemo kalemarsku školu, da u projekat uključimo mlade koji se interesuju za organsku proizvodnju, jer su stare sorte za nju pogodne. Ko god je probao staru sortu jabuka zna da je mnogo ukusnija, mirisnija. Postoje sorte jabuka samo za kolače, pečenje u rerni, te one koje se sveže jedu, ima i onih vrsta koje se mogu dugo čuvati preko zime. Najpoznatija je svakako kolačara, najbolja za pravljenje kolača, zbog većeg sadržaja kiselina. Slatkača i šumatovka izuzetno su otporne sorte jabuka. Petrovača rađa leti, brzo propada, ali je veoma ukusna i mirisna. Tu su i kruške jagodnjača, lubeničarka…

Sav prikupljeni semenski materijal biće besplatno dostupan svim građanima razmenom. Ako neko, na primer, ove sezone uzme stotinu semena određene kulture, dogodine je u obavezi da vrati 150, da bi se banka na taj način širila, što je u svetu uobičajena praksa.

– Svaki region imao bi, naravno, karakterističnu sortu, tako Bela Palanka ima čuvenu papriku vrtku, koju su uspešno sačuvali, čak je postala i turistički simbol tog kraja – kaže Ivana. – Za valjevski kraj, tipična je šljiva, naročito ranka i madžarka, koje se, na sreću, još gaje. Iako postoje mnoge nove sorte šljiva, koje su preplavile voćnjake, ranka je ipak neprevaziđena, zbog visokog procenta šećera. Od ranke se dobija vrhunska rakija, po kojoj je zapadna Srbija nadaleko poznata.

– Stare sorte su lepe i kvalitetne, a prvenstveno otporne na bolesti i spoljne uticaje – kaže Ivana. – Imaju i ekološki značaj, jer je manje prskanja hemikalijama, stare sorte voća i povrća opstaju u prirodi tako što određene količine svojih plodova dele sa životinjama, što sa novim selekcionisanim, nije slučaj. U odnosu na onaj iz plastenika, paradajz koji se gaji u bašti mnogo je sočniji i ukusniji, jer da bi se odbranio od štetnih spoljnih uticaja sintetiše antioksidanse i druge materije. To mu obogaćuje ukus. Na paradajzu upravo doktoriram na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.