Dok se COVID 19 munjevitom brzinom širi svetom noseći ljudske živote sa sobom, sva pažnja javnosti usmerena je na jednu temu – kada će se (i kako?) naši životi vratiti u normalu?

Svetska ekonomska kriza 2008. godine pokazala je da je poljoprivreda otpornija na recesiju od drugih sektora privrede, poput usluga, nekretnina, automobilske industrije itd. koji su godinama osećali posledice.

Pored toga što su zarade u poljoprivredi pale manje nego u drugim sektorima, agrar i prehrambena industrija su apsorbovali deo radne snage koja je u drugim sektorima ostala bez posla. Sva je prilika da nas slično očekuje nakon korona virusa.

Ekonomska aktivnost je praktično zamrla u mnogim sektorima a opet se poljoprivreda i proizvodnja hrane pominju kao spasioci nacionalnih ekonomija.

Prvih dana epidemije nestali su sa polica brašno, ulje, šećer, kvasac, pirinač…

Osnovni poljoprivredno-prehrambeni proizvodi. Pojačana je tražnja i za mlekom i mlečnim proizvodima, testeninama, mineralnim vodama, sokovima, voćem, povrćem, konditorskim proizvodima, mesom i mesnim prerađevinama itd.

Ipak, posle početnih dana panike i straha od gladi, kada se potrošači budu uverili da snabdevanje normalno teče i da svega što im je potrebno u prodavnicama ima, tražnja za hranom vratiće se u normalno stanje.

Ali, u godinama ekonomske krize menja se struktura tražnje pa je tako segment tzv. luksuzne hrane već osetio posledice korona virusa (uvoz jastoga u Kinu je praktično prestao). Ne u toj meri ali sličan trend očekuje se i kod skupih alkoholnih pića i vrhunskih delikatesa jer jednostavno – u ovakvoj situaciji potrošači kupuju ono što im je neophodno a za ostalo – ako pretekne u novčaniku.

Iako Srbija nema razloga da brine za svoju prehrambenu sigurnost (ne samo da smo samodovoljni u većini proizvoda već smo i relativno veliki izvoznik) pitanje je kako će svetsko tržište izgledati u toku ove i sledeće godine.

Ovo će u najvećoj meri zavisiti od trgovinskih mera koje će vlade pojedinih zemalja preduzimati a one se, poput građana, takođe znaju ponašati panično i histerično.

Administrativne zabrane izvoza pojedinih proizvoda mogu izazvati probleme u snabdevanju a to će neminovno dovesti do povećanje cena a time i uticaja na standard građana i to kod onih koji sačuvaju svoje poslove.

Dodatni problem mogu predstavljati zatvorene državne granice za kretanje ljudi koje često utiču i na brzinu protoka roba, uključujući hranu.

Pojavile su se i prve prognoze efekata korona virusa na globalnu poljoprivredu pa International Food Policy Research Institute smatra da nema razloga za brigu za bezbednost snabdevanja hrane u svetu uz dve bitne ograde: 1) barem u ovoj godini i: 2) još uvek.

Ipak, prema ovoj prognozi, usporavanje svetskog ekonomskog rasta za jedan procenat povećaće broj ljudi koji žive u siromaštvu za dva odsto ili 14 miliona stanovnika (od čega devet miliona živi u ruralnim oblastima).

OECD (za sada) predviđa pad svetske ekonomije između 0,5 i 1,5 odsto.

Poseban problem koji COVID 19 nosi je uticaj na radnu snagu u poljoprivredi, i to naročito u radno-intenzivnim proizvodnjama poput voćarstva i povrtarstva.

Neophodni sezonski radnici, često rade na crno, bez zdravstvene zaštite. Čak i da je imaju, i da obole od virusa, biće u nemogućnosti da se vrate svojim poslovima nedeljama (u najboljem slučaju) i to nedeljama koje su u poljoprivrednoj sezoni nenadoknadive.

Vlada Austrije, suočena sa nedostatkom radne snage, već poziva građane da se jave i pomognu u sezonskim poljoprivrednim radovima.

Tržišni lanac u agraru je kompleksan, ukoliko u nekom delu dođe do problema, proizvod se zaustavlja ili usporava na putu do potrošača.

Govorimo o dugom lancu učesnika koga (između ostalih) čine proizvođači semena, đubriva, sredstava za zaštitu i drugih inputa za poljoprivrednu proizvodnju, poljoprivredni proizvođači, mehanizacija, logistika, skladištari/hladnjačari, prerađivačka industrija i tek na kraju trgovinski lanci i druga mesta prodaje ove robe potrošačima.Naravno da je teško prognozirati efekte Covid 19 kada se virus još uvek širi planetom, ali je jasno da će njegove ekonomske posledice biti devastirajuće i dugoročne.Iskustvo nas uči da poljoprivreda i prehrambena industrija, iako ne nude visinu zarada poput nekih lukrativnijih sektora, jesu stabilni, pouzdani i sektori koji nude dugoročnu perspektivu za one koji im pristupe na pravi način.

Poljoprivreda ne može (i ne treba) biti osnov celokupne ekonomije zemlje ali može biti finansijski zdrav, održiv i tržišno uspešan sektor koji zapošljava i pristojno plaća svoje radnike, doprinosi BDP-u, spoljnotrgovinskom bilansu, štiti životnu sredinu itd.

Da bi se ovo i ostvarilo neophodno je da i vlade i međunarodne finansijske institucije pomognu grani i to većim finansijskim sredstvima. Ne treba brinuti o tome da li će privatni sektor znati gde da investira ovaj novac u skladu sa novonastalim tržišnim okolnostima i iskoristi ga na pravi način a na korist širu od samo svoje.