U prvoj polovini maja pčelari Srbije očekuju cvetanje bagrema. Zajednice pčela će medenje bagrema koristiti prema svom trenutnom prirodnom biološkom razvoju. Nedovoljno razvijenim društvima, medenje će omogućiti adekvatnu ishranu sve većoj količini legla. Optimalno snažne zajednice, kod kojih je instinkt razvoja ustupio mesto instinktu sakupljanja hrane, imaće proporcionalno manje legla, ali će zato uneti maksimalne količine nektara zbog obezbeđenja svog opstanka i pripreme za stvaranje roja. Pčelinje zajednice na vrhuncu svoje moći, bagremovu pašu koriste za ostvarenje svog najuzvišenijeg cilja održanja vrste, koji počinje i završava se rojenjem!

Zato je u savremenom pčelarstvu problem prirodnog rojenja pčela, za mnoge pčelare, kamen spoticanja na korak do cilja. Tome kumuju svi predavači i pisci pčelarske literature, koji tvrde da glavnu bagremovu pašu treba koristiti sa maksimalno razvijenim zajednicama, koje pred medobranje treba da imaju 8-10 DB ili 10-12 LR okvira legla i 60.000 pčela. Njih treba pitati da li su u svojoj pčelarskoj praksi imali bogata vrcanja ili su skidali rojeve sa grana?

Odgovor na ovo pitanje oni upravo i daju govoreći i pišući o borbi protiv rojenja. Ne bih hteo da ih citiram, jer bih morao da pišem o takvim besmislicama kao što je na primer kidanje matičnjaka! Po mom mišljenju, svi koji se „bore“ protiv prirodnog rojenja pčela, trebalo bi bolje da prouče biologiju pčelinjih zajednica, pa će shvatiti da je ta njihova „borba“ isto što i guranje Sizifovog kamena.

Umesto te mukotrpne i beskorisne „borbe“, koja je uvek unapred izgubljena, neophodno je napuštanje prevaziđenog šablonskog i kalendarskog pčelarenja. Takvo pčelarenje je isto što i dobro planiran i obavljen posao, ali u pogrešno vreme i često na pogrešnom mestu.

Ne može se u isto vreme i na isti način pčelariti u Banatu i na Sjeničko-Pešterskoj visoravni, a svaki pčelarski posao obavljen bez usklađivanja sa klimatskim prilikama i bez razumevanja je najčešće kontraproduktivan. Primer za to je i preporuka pčelarima da njihove zajednice treba pre početka rane bagremove paše da budu maksimalno razvijene.

Ako bi u toku razvoja društava vremenske prilike bile baš po meri pčelara, možda bi „naše“ pčele uspele da svoj prirodni razvoj maksimiziraju tako rano. Ali, klima najčešće nije usklađena sa željama pčelara, a pored toga postoji i niz drugih kočnica prolećnog razvoja pčela, pa one kod nas svoj maksimalni razvoj postižu najčešće posle cvetanja bagrema. Pčelar koji razume usklađenost razvoja pčela sa prirodom time će biti zadovoljan, jer će njegove optimalno snažne zajednice, medenje bagrema koristiti u punom radnom raspoloženju. Pčelari koji su tim optimalnim prirodnim razvojem nezadovoljni, spajanjem stvaraju veštačke zajednice maksimalne snage i očekuju mnogo, ali vrlo često posle medobranja dožive razočarenje, jer ne znaju da nije sve u prostom zbiru pčela. U mojoj pčelarskoj praksi najrentabilnije korišćenje bagremove paše postizao sam ne sa maksimalno jakim nego sa optimalno (prosečno) snažnim zajednicama, koje pred bagremovu pašu imaju prirodan sklad i kvalitet svih uzrasta pčela, sa maticom i svim njenim zrelim leglom, a sa što manje mladog legla. Pored toga, neophodna je dovoljna površina izgrađenog medišnog saća i radno raspoloženje pčela.