Koze su generalno životinje koje su najlakaše za „rukovanje“ kada dođe do zdravstvene zaštite. Popularan mit o tome da kozje mleko leči turbekulozu je nastao zbog toga što koze nikada ne boluju od otvorenog tipa tuberkuloze – dakle nikad ne izlučuju mikobakterije. Zbog toga su deca u porodicama koje su imale koze, mnogo ređe oboljevala od tuberkuloze u odnosu na porodice koje su imale krave, gde je tuberkuloza bila značajno raširena. Postoji svega nekoliko bolesti koje mogu ozbiljno da ugroze celo stado, a jedna od njih je virusni artritis-encefalitis (VAE) koza. Ovo opako oboljenje je zapravo prilično srodno – visna medi virusu koji napada ovce. S druge strane, VAE je specifičan samo za koze, mada eksperimentalno virusom mogu da budu zaražene i ovce. Međutim, sam virus ne dovodi do značajnijih manifestacija bolesti i ne može da se samostalno širi u stadima ovaca. Postoji čak teorija da je VAE nastao mutacijom Visna-medi virusa.

Ukoliko jagnjad siše obolelu kozu – postaju pozitivna na prisutvo virusa, međutim, nikad ga ne izlučuju i ne pokazuju nikakve znake oboljenja. Uglavnom se infekcije javljaju u stadima koza koje potiču iz Evrope, tako da može da se zaključi da virus potiče iz Evrope. No, kakva god da je istorija razvoja i širenja virusa – praktično pitanje je kako se virus širi i do kakvih promena dovodi. Najčešće se širi sa majke na potomstvo – ali isključivo preko mleka Vertikalno širenje virusa sa generacije na generaciju je možda i najvažnije i najčešće. Svega oko 20% odraslih koza pokazuju simpotome u normalnim uslovima ishrane, a najveći broj njih je naizgled zdrav.

To znači da se jarad vrlo često napaja mlekom, pogotovu kolostrumom zaraženih životinja koje aktivno luče virus. Raširenost virusa u stadima mlečnih koza se upravo povezuje sa praksom da se više jaradi napaja mlekom jedne koze. U stadima koza koje se gaje za meso, kakvih u Srbiji praktično i nema, gde jarad sišu samo svoju majku, virus se širi mnogo sporije. Horizontalno širenje, između odraslih koza u istom stadu je daleko manje važno. Mada se virus nalazi u izlučevinama, izmetu i pljuvački, ipak taj način širenja je manje verovatan.

Međutim, ipak doprinosi širenju virusa. Virus, generalno nije mnogo otporan kada se nađe u spoljnoj sredini. Ipak, u direktnom kontaktu koza može da zarazi kozu, za šta je ipak potrebno više vremena nego za vertikalno širenje kolostrumom. Kada jednom prodre u organizam, prvo se umnožava u elementima imunog sistema koji bi trebalo da ga uništi. Kasnije prodire u druge organe. Podmuklo lice bolesti Što se tiče simptoma bolesti – ime je prilično opisno, a bolest se uglavnom manifestuje kao artritis odraslih koza.

Svega oko 20% od ukupno zaraženih koza na kraju oboli. Kod odraslih koza se obično javlja zapaljenje zglobova i tetiva. Koze se slabije kreću, leže, a zglobovi su pogotovu u donjem delu prednjih ekstremiteta natečeni. Vrlo često koze obole od mastitisa – vime je natečeno, tvrdo, crveno. Mastis se obično razvije u hroničnu formu u kojoj vezivno tkivo prorasta vime i smanjuje kapacitet žlezde za lučenje mleka. Vrlo često se u narodu kaže da koza pati od „tvrdog vimena“. Kod malih stada – oboljevanje samo jedne životinje može da prođe neopaženo ili se bolest pripisuje drugim uzrocima. Kada je veće stado, pojava tvrdog vimena kod više koza može da bude upadljiva. Zanimljivo je da obično kvalitet mleka nije promenjen – mleko može. Životinje su mršave, slabije uzimaju hranu, dlaka je nakostrešena, lako se lomi i opada. Ponekad se javlja zapaljenje pluća. Kod jaradi, s druge strane slika je nešto drugačija. Najčešće oboli jarad stara 2 do 4 meseca. Kod njih se javlja zapaljenje mozga – jarad ima nervne simptome od kojih ne može da stoji na nogama, prevrće se, čudno se ponaša, odbija hranu, uvrću glavu i vrat. Postepeno, prvo se udovi mladih životinja koče, a zatim i potpuno oduzimaju. Jarad, tehnički uzevši umire od gladi. Oporavak od bolesti u krajnjem stadijumu je redak. Borba samo dobrom praksom Što se tiče – najvažnije stvari – borbe protiv bolesti, ona nažalost nije laka.

Pogotovo je teško što ima neodgovornih stočara koji jednostavno prodaju svoje koze ukoliko primete neke probleme kod jaradi. Dugoročno, kada virus jednom uđe u stado, potrebno je nekoliko generacija da bi se iskorenio. U svakom slučaju ono što može da se uradi je da se pre svega jarad odvaja od svojih majki. Ova praksa je veoma retka. U Srbiji, nažalost postoji samo jedna ili možda dve farme koza gde se jarad tako odvaja. Druga, veoma jednostavna stvar je da se– jednostavno mleko pasterizuje pre nego što se da mladuncima. Ovo može da bude problem ako se radi o kolustrumu, jer će kuvanje uništiti imunoglobuline koji su ključni za razvoj imuniteta jaradi, međutim, menadžmentom na farmi i to može da se reši.

Što se tiče odraslih životinja koje su seropozitivne – u teoriji, najbolje bi bilo da ih se rešite i da ih pošaljete na prinudno klanje, dok mogu da se ekonomski iskoriste. Naravno, ukoliko je stado veliko, stočari će se vrlo teško odlučiti na taj korak. Ono što može da se uradi i što je sigurno je da obavezno odvojite pozitivne životinje od ostatka krda. To je najmanje što možete da uradite. Što se tiče tretmana tih obolelih životinja – u teoriji postoji i možete da im dajete preparate na bazi fenilbutazona ili aspirina – u praksi to samo može da im malo olakša, ali dugoročna prognoza nije najsjajnija. Ne postoji neki lek koji može da eliminiše virus. Vakcina ne postoji, mada neke kompanije rade na njenom razvijanju. I na kraju, ako vam ovaj virus jednom „uđe“ u stado, onda imate ozbiljan problem, tako da je na vama da se postarate da dobrom odgajivačkom praksom zaštite vaše koze.