Bračni par Seničić  Milanka i Milomir, inženjeri tehnologije po struci, ove godine uknjižili su i 40 godina bavljenja pčelama. Od početne dve košnice danas imaju 130 proizvodnih košnica na dve lokacije, ne računajući rojeve. U svakom poslu, hobiju, životu, čovek mora imati uzor i cilj. Samo suva matematika ne pomaže uvek, tako da ne očekujte milione od meda. Iskustveno postoje i druga zadovoljstva naglašava Milomir.

,, Naš otac je odlaskom u penziju tih osamdesetih godina dobio dve košnice. Želeći da njemu pomognemo počeli smo i mi da se zanimamo vikendom na porodičnom imanju i tako učili prve korake, ne sluteći da će doći neka burna vremena. Iz godine u godinu smo uvećavali broj košnica, tako da danas imamo 130. Za naše godine prilično, mada smo vremenom pčelarenje zavoleli. Danas je to i ljubav. Matičenje, mi danas predstavlja zadovoljstvo, kada vidite novo rađanje. Med više nije prioritet. Da se razmemo, onaj ko ulazi samo matematikom da zaradi, teško će postati dobar pčelar“ saznajemo od domaćina.

Devedestih godina prošlog veka u Srbiji postaje vruće, sukobi, ratovi , zatvaranje fabrika. Dvoje akademaca počinje doktorski rad na pčelinjaku, i to onaj najvažniji prehraniti porodicu i  školovati decu.Oboje su radili u nekadašnjem gigantu kraljevačkoj firmi ,,Magnohrom,, kao diplomirani tehnolozi. Sigurnost njihove profesije, kao i većine uposlenih postaje nestabilna. Milanka se sa setom priseća tih vremena…

,,Bilo je izuzetno teško. Naše dve ćerke su uveliko bile školarci. Odlične učenice, trebalo je decu slati na dalje školovanje. Strahovi, ratovi, bez primanja. Jedini oslonac nam je tada bilo tridesetak košnica. Verujte da nije bilo njih ne znam kako bi opstali!To više nije bio hobi, ljubav, već posao kojim smo prehranili porodicu. Tada sam bila jedna od retkih žena koja se bavi pčelarenjem. Na prvi pogled sve izgleda jednostavno, zapravo nije. Izazov i ponuda koju smo jedino imali tog trenutka“ priča Milanka.

Ovaj posao nosi velike izazove, stalno se uči, saznajemo nešto i o tipovima košnica, zato početnicima savetuju da se dobro infomišu o svemu pre nego krenu u pčelarenje. O zdravlju pčela se takođe mora voditi računa. Naši domaćini kažu da oko pčela ima dosta posla, posebno u sezoni, od marta do oktobra, ali veliki uticaj na količinu dobijenog meda imaju i vremenski uslovi, koji su u poslednje vreme značajno pogoršani. Bagrem na žalost ni ove godine nije poneo….

,,Kada je krenuo bagrem, tri dana je bilo fanatastično. Taj zvuk pčela njihovog leta teško možete opisati. Lepo toplo vreme, bagrem tek na početku cvetanja i onda se desio neki vruć vetar koji je bukvalno spario bagrem. Ta paša je bila istog trenutka gotova! Let pčela manji, gotovo utihnuo. Znali smo da je godina završena. Dalje se oslanjamo na livadsku pašu“. – kasuje Milomir.

Pčelari kažu da je savaka treća godina rodna, i da ona nosi i naredne sezone. Najvažnije je stalna selidba pčela ko želi da ima količinu i kvalitet meda. Naši sagovornici danas retko sele pčele, jer kako kažu taj posao su malo pregazile njihove godine. Pčelari znaju šta znači selidba.

,, Znate to je veliki posao. Mi smo ranijih godina doka nas je dobro služilo zdrvlje selili na tri lokacije. Selidbu mora takođe da radi neko ko zna oko pčela! Od tih paša po košnici se dobijalo i po 80 kg meda. Selidba je takođe rizik. Mi smo mahom nakon bagrema ovde u bazi, pčele selili u Vojvodinu i na Pešter. U Vojvodini naročito postoji rizik poslednjih godina, zbog tretiranja suncokreta ovim otrovima. Jedno brane drugo uništavaju. Ljudi, čini mi se nisu svesni značaja pčela. Svakome je u bilo kom poslu ambicija zarada, to mogu da razumem. Međutim godinama pokušavamo i preko saveza, vi mediji takođe pomažete, ali do nekih glava apel ne dopier, na žalost. Pešter je druga priča, tamo je sigurnije, ali je flora znatno slabija. Valjda zbog sve manje stoke…Sve je nekako povezano. Na žalost čovek je taj koji stvara tehnologije, oni veliki pojedu male i tako u krug. Žao mi je što svet izgleda drugačije za ovih 4 decenije koliko ovo radimo. Naše košnice danas su mahom ovde u Vitanovcu i obližnjoj Gruži“ priča Milanka.

Učili su od drugih, danas oni uče druge. Naslednici takođe pripomognu, naravno kada im obaveze dopuste. Nisu od onih koji pate ako pčelarenje u porodici postane tradicije, mada ne kriju i da bi im bilo drago. Saznajemo da puno afirmišu mlade pčelare, pomognu savetom, tokom radova, matičenja, mada omladinci iz okruženja rado priskoče Seničićima pri vrcanju meda ili drugih poslova. Lepo je čuti da još uvek postoje ,,mobe,,! Lepa tradicija minulih vremena, koja se malo upražnjava danas u Srbiji. Sve se nekako pretvorilo u dinar. A on okrugao, manje vredi od obećanog života i često izmakne iz ruku. Definicija uspeha ne leži samo u novcu, već i tome koliko ste pomogli drugima da uspeju u životu!

Ko ne voli pčele, ko ih se plaši, ko je nervozan nikako ne treba da ulazi u pčelarenje. Ovi najkorisniji leteći stvorovi ne vole ni jake mirise, čak ni beli luk. Za kraj simfonija, ko razume shvatiće, kaže Milanka.

,, Ne mogu opisati koliko mene pčele smiruju. Ja sam kao početnik malo zazirala, možda se plašila, ali taj zvuk kad one uzlete, vraćaju se u košnicu, njihova muzika je prava simfonija! To se ne da opisati, to čovek mora da doživi. Mora se voleti  priroda, voleti pčele. Njihova organizacija je najveće savršenstvo koje postoji u jednoj zajednici. Pogledajte samo kako izleda saće! Kada bi ljudi samo delom sledili pčelinje zajednice, svet bi izledao potpuno drugačije. Nažalost malo možemo uticati na to. Mi smo kao pojedinci njihovu lekciju naučili, ali je još uvek nismo savladali.!