Kada dođete u jedan market u kupovinu za sebe i svoju porodicu, smatrate da je neko proverio tu hranu i da je ona bezbedna i zdrava za upotrebu? E pa i nije baš tako! Bezbednost hrane se kontroliše relativno redovno,  ali koliko utiče na zdravlje je sve više diskutabilno.  Sveže meso je nekada bilo najbitnije odeljenje u prodaji,  ali je vremenom izgubilo svoj značaj, delimično zbog ekonomske situacije,  a delom zbog kvaliteta. Od 2003. godine kada je promenjen pravilnik  koji je bio na snazi još iz 1974. god imali smo veliki preokret u proizvodnji i kvalitetu smesa i mesnih prerađevina.

Od početka priče o ulasku u EU i uvođenja HACCP sistema, mi kao potrošači smo dobili samo meso koje je daleko lošijeg kvaliteta, delom zbog propusta nadležne uprave za veterinu koja ništa nije učinila da se sugeriše na propuste u zakonu, delom zbog uvoznika i proizvođača koji su iskoristili te rupe u zakonu. Uvoznici mesa su samo iskoristili mogućnost i oni rade po zakonu. Drugi veliki problem je upotreba hormona, antibiotika, emulgatora i GM sojine sačme.

Upotrebom hormona rasta proizvođači dobijaju za kraći vremenski period veću masu životinje kojoj se često polome noge, pošto se ne razvijaju srazmerno kosti i meso. Ali i takvo meso se koristi, ne baca se. Ukoliko se deci daje previše mesa tretirano hormonima, dešava se da devojčicama počnu da se razvijaju grudi pre vremena, a preterana upotreba dovodi do mogućnosti razvoja kancera.

Postoji i dodatno dodavanje mase putem direktnog ubrizgavanja u gotov proizvod, pa često možete naći piletinu koja je kao nabildovana i lepo upakovana u tacne i zategnuta folijom. Slično možete naći i kod slanine, onu koju nazivaju mesnata.

Prilikom sušenja meso bi trebalo da kalira barem 20% ali „mesnata“ slanina ne kalira, ona ostaje ista ili čak možete da naručite da se doda na jedan kilogram svežeg mesa da dobijete 1,1 kg i stavite cenu kao da je dimljena. To je posledica upotrebe salamure koja sadrži i polifosfate, koji su takođe štetni po zdravlje kada se koriste u većim količinama.

Za pojedine aditive nije određena maksimalna dozvoljena količina koja sme da se stavlja u proizvod i onda se pravilnikom koristi princip dobre proizvođačke prakse DPP, što podrazumeva da svaki proizvođač može sam da odredi koliko će da stavi aditiva koji su u velikom broju kancerogeni ako se koriste u većim količinama. Proizvodi koji su najlošijeg kvaliteta su viršle, paštete, parizer i ostale jeftine šunke.

U takve proizvode se ubacuje pileći mom, koji su u EU zabranili čak i za prehranu kućnih ljubimaca, uz to melju se i svi delovi životinje kao što su hrskavice, oči, kožurice itd. Novim pravilnikom su izmenili i deklaraciju, pa je tako ranije trebalo da piše koliko ima mesa u gotovom proizvodu izraženo u procentima a uglavnom je bilo oko 30-40%, a danas piše naprimer minimum 10-12% proteina. Pomoću jakih mlinova i teške hemije dobije se masa u koju se kasnije dodaju emulgatori, boja, biljna mast, aroma i dobije se boja i ukus koji podsećaju na meso. Često proizvođači koriste i Karagenan E407 koji se uvek i koristio ali zbog loše kontrole vremenom od količine 0,8-1% povećali na 2-3% i u tolikoj količini dovodi do pojavljivanja čirića na debelom crevu koji kasnije prerastaju u kancer. Cena ovakvih proizvoda je ispod svake tržišne, a eto i kako je dobiju.

Kada smo već kod prerada spomenuo bih i ćevape, pljeskavice i pripremljenu smesu za ćevape. Za jednu mesaru najbitnije je koliko proda ove mase, iz razloga što ostaci prilikom obrade idu u ove proizvode i to nije problem, problem je što većina marketa zahteva samo najnižu cenu, a da bi je dobili oni koriste sojine ljuspice koje nisu ni soja, nego samo masa samlevenih ljuspica, znači otpad. Dodaje se aditiv, loj, sojin protein, polifosfat, mleveni led i pojačivači ukusa. Bubrežni loj se nikad nije koristio zato što su bubrezi prerađivači u organizmu i svi otrovi ostaju u ovom delu tela. Danas je loj obavezni deo mase za ćevape i pljeskavice. Masa ćevapa ili pljeskavica mora da se smanji kada se peče na roštilju, to je prirodno pošto gubi vodu i kalira, a ćevapi koji su puni ovih dodataka ostaju iste mase.

Antibiotici su još jedan od velikih problema u ishrani, a koriste ih proizvođači zbog najlakšeg i najjeftinijeg načina lečenja stoke. Uz takvu proizvođačku praksu, imamo česte situacije da lekari ne mogu da kontrolišu ni obične prehlade ili da ljudi umiru posle rutinskih operacija zbog sepse i trovanja, a to je velikim delom uticaj prekomerne upotrebe antibiotika i telo postaje rezistentno na lek. Upotreba antibiotika se koristi masovno i u pčelarstvu gde imate masovnu proizvodnju sa velikim brojem bolesnih pčela koje se prehranjuju sa šećernom pogačama i antibioticima. Med je jedan od najzdravijih gotovih proizvoda iz prirode, a dobijete bolesna pčelinja društva, nema logike zar ne?