Da bismo ocenili jačinu „nosa” odlučujuća je daljina na kojoj pas oseti divljač i sa kakvom sigurnošću on to pokazuje. To podrazumeva i sav rad koji pas mora da obavi tražeći njuhom. Kod ptičara kvalitet „nosa” ispituje se isključivo na pernatoj divljači i to na osnovu širenja mirisa divljači u vazduhu, a ne po njenim tragovima.
Pri oceni kvaliteta „nosa” psa treba uzeti u obzir brzinu i način njegovog traženja, držanje glave, sigurnost u praćenju ili povlačenju, brzinu rešavanja dileme da li je divljač još na mestu ili se izvlači nogama, razlikovanje mirisa zdrave od ranjene divljači i, konačno, atmosferske prilike na terenu. Naime, optimalni vetar za rad ptičara je onaj ujednačenog smera, brzine od 3 od 5 m/sec. Za vreme traženja, takođe, ptičar treba da što manje spušta nos na zemlju, odnosno na ceni je njegov rad „visoke glave”. Ptičari koji traže divljač po tragovima na zemlji nisu pogodni za priplod iako su kao jedinke, možda, nekome dobre za lov.
Kod ptičara stil traženja treba da je eksplozivan i energičan ali i usklađen sa terenom na kom pas radi (jer nije svejedno na kakvom terenu se polaže ispit). U polju, gde su ptičari „kraljevi”, psi treba da pretražuju teren živahno, brzo, lepog stila, visoko uzdignute glave, presecajući strujanje vetra i ne preskaćući divljač. Ptičar treba dobro da koristi teren, levo i desno od vodiča i da pri svakom zaokretu prolazi ispod vodiča, na domet puške. Zaokreti treba da budu u pravcu kretanja vodiča i uz vetar. Traženje treba da bude brzo i istrajno, ujednačenog ritma, tokom celog rada. Pas mora potpuno da pretraži teren, ne sme da preskače divljač, ne sme da se kreće u dubinu terena niti iza vodiča.
Oni psi koji ne ispunjavaju ove kriterijume u radu ili oni koji, u većoj meri, popuštaju u tempu pretrage ili imaju ozbiljnijih oscilacija u radu, ne mogu da polože ovaj ispit urošenih osobina pa, samim tim, njima ne treba ni dati dozvolu za parenje.
