Beli lokvanj, ili lopoč je vodena biljka sa plivajućim listovima koja pripada familiji lokvanja (Nymphaeaceae) Karakterišu ga krupni cvetovi, čija boja daje jedan deo imena ove biljke (lat: albus znači beo). Drugi deo imena potiče iz grčke mitologije u kojoj postoji priča o tome kako se jedna od nimfi preobratila u lokvanj.
Biljka raste u vodi od 30 do 150 cm u dubinu, što znači da može da dostigne visinu od 150 cm, cvet se nalazi na površini vode i njegova boja je bela, kao što i samo ime lokvanja kaže.
Staništa belog lokvanja su uglavnom močvare koje se isušuju, prema tome beli lokvanj se nalazi i na Gornjem Podunavlju. Zbog uništavanja njenog prirodnog staništa (močvara), ovoj biljci preti ogromna opasnost da će biti istrebljena. Danas je ova biljka pred istrebljenjem zbog uništavanja njenog prirodnog staništa – močvara, koje se ubrzano isušuju.
LEKOVITA SVOJSTVA :
Ova biljka sadrži alkaloide, pa se može koristiti kao sedativ ili afrodizijak. Takođe, ljudi su je koristili vekovima u nazad u svrhe lečenja ljudi. Preterano korišćenje ove biljke bi moglo da izazove kontra-efekat, tj. neželjena dejstva koja mogu biti jako opasna za ljude.
SADNJA:
Postoje dva načina za sađenja lokvanja. Mogu se posaditi u saksiju bez rupica ili se mogu posaditi direktno na dno jezera u rupe predviđene za njih. Treba ih smestiti dalje od vodopada ili bilo kog izvora koji uznemiravaju površinu vode. Odumrle listove i cvetove treba redovno uklanjati, kako bi biljka dobro napredovala. Biljke treba smestiti u velike saksije, jer koliku saksiju im obezbedite oni će se toliko proširiti i porasti. Minimalna dubina sadnje je 40cm ispod nivoa vode. Na pakovanjima je uvek naglšeno za koju dubinu vode je predviđena konkretna vrsta.
Lokvanji troše mnogo hrane na cvetanje, pa ih treba jednom mesečno prihraniti. Hrana je obično u granulama koje treba dobro utisnuti u supstrat kako se ne bi rastvorile u jezeru, već u zemlju u kojoj su posađeni.
