Šljive se suše na otvorenom prostoru (na vazduhu, na suncu) ili u zatvorenom prostoru (u sušnici). Šljive se suše na suncu tamo, gde su klimatski uslovi za to povoljni tj. tamo gde ima dosta toplih i beskišnih dana u vreme berbe i sezone sušenja šljiva. Sušenje šljiva na suncu je dosta sporo (traje prema vremenu od 7—15 dana), jer pomoću sunčane toplote ne može biti jako zagrevanje kao u sušnicama, ali tu ne može biti ni zagorevanje šljiva. Ako za. vreme sušenja padnu kiše, one šljivama mogu da nanesu velike štete. Da bi se te štete izbegle, poljoprivrednici u Kaliforniji podižu poslednjih godina sve više i više sušnice, te u njima, u slučaju kiše, dosušuju one šljive koje su se najpre na suncu sušile. Sušenje šljiva veštačkom toplotom u sušnici dobija sve veću važnost.

Voda čini 74 do 87% mase ploda. Najznačajniji šećeri u plodu šljive su: saharoza (4,3%), glukoza (4,0%) i fruktoza. Celuloza i pektini su srodni sa šećerima i sastavni su deo ćelijskog zida. Količina organskih kiselina opada u toku sazrevanja ploda. U zrelom plodu se nalazi od 0,4 do 2,3% ukupnih organskih kiselina, a među njima je najviše jabučne i hinske kiseline. Azotne materije javljaju se u obliku aminokiselina (od 0,6 do 1,2%) i redovan sastojak ploda. Tanini (0,2 do 0,8%) su najvažnije opore materije u plodovima šljiva.

Plodovi namenjeni sušenju moraju biti zreli, zdravi, sa harmoničnim odnosom šećera i kiselina, takođe moraju biti i odgovarajuće veličine i bez mehaničkih oštećenja.
Najkvalitetnijom sortom šljiva za sušenje smatra se Požegača, a kod nas se najviše za sušenje koristi Stenlej. (Ova sorta se ubraja u tip cepača, lako se odvaja koštica od mezokarpa).
Berbu obavljamo u punoj tehnološkoj zrelosti, bez peteljki kada plodovi imaju izraženasvojstva koja karakterišu:
• krupnoću – manje od 30 plodova treba da budu u kilogramu,
• aromu,
• boju (modro plava),
• sadržaj suve materije od 19-21 %.
Najpovoljnije vreme berbe šljiva određuje se na osnovu zbira srednjih dnevnih
temperatura vazduha od punog cvetanja do zrenja, boje pokožice ploda, čvrstine mesa ploda (penetrometrom), količinom rastvorljive suve materije u soku (refraktometrom) i ukusa ploda.
Šljive treba po mogućnosti brati u nekoliko mahova, pošto svi plodovi na stablu ne sazrevaju istovremeno.Za sušenje i preradu u rakiju beru se trešenjem (ručno ili mehanizovano).Ručno tresenje šljiva je skup i loš način berbe, jer se plodovi oštećuju i prljaju.

Da bi plodovi šljiva mogli da se beru mehanizovano, koren i kruna voćke moraju da budu snažni i elastični, rastojanja između stabala šljiva i visina debla treba da budu prilagođeni mašinama za mehanizovanu berbu, grane voćaka ne smeju da padaju ka zemlji, a površina u šljiviku mora da bude ravna da bi mašine mogle lako da priđu voćkama.Plodove šljiva treba brati po suvom i tihom vremenu, najbolje u jutro (kada spadne rosa) i po podne kada prođe najtopliji deo dana.Šljiva se transportuje u gajbicama manje zapremine, da pri transportu ne bi došlo do oštećenja.
Iz gajbica preko prijemnog transportera šljiva se ubacuje u mašinu za pranje.Transporter mora biti podešen tako da se pre pranja obavi prva inspekcija radi uklanjanja trulih, plesnivih, zelenih plodova i dospelih stranih primesa. Ova operacija se najčešće obavlja ručno.
Probrani plodovi se upućuju na uređaj za klasiranje po krupnoći.

Prva i druga klasa se suše, a treća, sitni plodovi se koristi za druge proizvode (džem, pekmez, alkoholna pića). Svaka klasa se suši posebno, jer se ujednačenom krupnoćom plodova omogućava ravnomernije sušenje.
Šljiva se na lese može stavljati ručno, ili automatski preko specijalno konstruisanog uređaja.Pri mašinskom punjenju lesa, ručno se samo kontroliše debljina sloja plodova.

Na 1 m² površine stavlja se oko 15 kg svežih šljiva. Napunjene lese stavljaju se na vagonete, koji se preko šina ubacuju u sušnicu.